Istočnom Srbijom do Ulcinjske plaze, I-VII

Kraći i duži izveštaji i putopisi sa vaših putovanja po divljini, bilo planinarskih, bajkerskih ili nekako drugačije koncipiranih

Moderator: Moderatori

Istočnom Srbijom do Ulcinjske plaze, I-VII

Postod Momir » 03 Sep 2006, 22:29

29.07. subota - dan prvi

Došao je najzad i taj dan. Posle višemesečnih priprema i dogovora, uklapanja godišnjeg odmora sa kolegama iz firme konačno sam stavio bisage na bicikl, spakovao šator, vreću i otisnuo se u avanturu koja se zove BICIKLOM NA MORE (ali istočnom Srbijom). Prema okvirnom planu trebalo je da pređemo oko 1000. kilometara sporednih, makadamskih, šumskih i planinskih puteva da bismo negde oko 10. avgusta stigli do Ulcinja.
Izlazim iz zgrade. Supruga mi pomaže da snesem stvari, a bogami, ima ih. Sa suzama u očima preklinje me da ne činim ludosti, pita me da li znam koliko imam godina. Naravno da znam, 42, ali sam u kondiciji kao mladić, bicikl vozim evo ima već tri godine i mogu da se odvezem do Ade i nazad a da se ne umorim. Mnogo, mislim. Deca, tinejdžeri, spavaju dubokim snom i u snovima me ispraćaju, rano im je da ustaju. Sinoć su u svom društvu komentarisali „Ćale je odlepio, pali bajsom na more, nije normalan, kakav smoor!“. U pravu su deca...
Pozdravljam se sa mojom gospođom, krećem. Polako vozim ka Pančevačkom mostu gde treba da se sretnem sa ostatkom ekipe, petoricom momaka. Teško natovaren bicikl se ponaša tromo i nestabilno. Ovo je prva velika vožnja mojim novim biciklom kojega sam kupio pre nekoliko meseci, zanima me kako će se ponašati na ovom putu. Razmišljam o svojim biciklističkim počecima, pre tri godine. Sećam se dobro, 2003. Godina je bila, ja debeo, lenj, a deca traže da im kupim tu spravu, bicikl se zove... http://host.sezampro.yu/freebiking/Teks ... tm#stamije
Zanet ovim mislima neprimetno stigoh do mesta za sastanak. Stiže i ostatak ekipe, svi sveži i odmorni, uzbuđeni pred put. Ekipu čine:
Vlada – Idejni vođa puta. Osmislio je ovogodišnju turu, ima mnogo hiljada kilometara u točkovima svoga bicikla. Da ga nismo usporavali nepotrebnim pauzama radi spavanja i jela stigao bi već uveče do mora. Veći deo ekipe je prošle godine vozio višednevnu vožnju po Tari, link je http://forum.freebiking.com/viewtopic.php?t=112 . Na turama ne koristi hranu.
Uglješa - momak koji sve puteve prelazi sa biciklom marke „Unis“ , sa tankim gumama, i koji ne može da se ne popne na svaki kamen, stenu ili planinu koja mu dođe u vidno polje, nekoliko puta smo bili na granici da mu vežemo noge ne bi li se pridržavao rute. Voli velike sendviče, eurokremove i uopšte svaku vrstu hrane koju izvlači iz najneočekivanijih mesta: rezervne gume, zadnjeg džepa...
Miloš - oprezan, odmeren, nezaustavljiv. Voli da vodi računa o higijeni odeće tako da svaki, čak i najmanji prekid vožnje koristi da opere nešto od garderobe. Jednom prilikom, kada je mislio da ga niko ne vidi, prao je čarapice čak i u toku vožnje, polivajući ih vodom iz bidona i sušeći ih na volanu svoga bicikla. Hrani se isključivo grisinama.
Rade - Čovek koji je odlučio da ceo put preveze bez prtljaga. Poneo je prazne bisage da bi ostalima pomogao oko viška stvari tako da smo ceo put sve što nije moglo da stane kod nas stavljali u njegove bisage. Jednom prilikom kada smo bicikle merili na vagi uspelo mu je da težina njegovog opterećenog bicikla bude manja nego težina mog neopterećenog... Voli kafansku hranu tako da ni jednu krčmu nije propustio do sada, ako ga neko vidi da luta Srbijom od kafane do kafane neka ga obavesti da je stigla jesen...
Nemanja - najmlađi član ekipe. Nesebičan, darežljiv. Pola stvari koje je poneo ostavio na putu, počev od fotoaparata koji je završio u seoskoj kafani, naočara, sitnica... Da ga nismo sprečili, i bicikl bi ostavio negde usput. Voli ujutru brzo da se spremi za put tako da je pravo zadovoljstvo stajati spreman za pokret pored natovarenih bicikala čekajući Nemanju koji se polako budi. Jede sve, samo da je veliko i da ima dva komada.
Momir – najstariji i najsporiji član ekipe. Svuda prvi krene ali zato stigne poslednji. Prosečna brzina na ovoj turi oko 4 kilometra na sat. Na uzbrdicama i manje. Ako ne popije jutarnju kafu ne može ni toliko. Voli da vozi sa izbušenim gumama, ako na turi ne probuši bar osam, kao da i nije vozio. Hrani se slaninom iz seoskih prodavnica i pasuljem iz konzervi koje je poneo sa sobom.

Slika

Šestorica veličanstvenih je najzad na okupu. Fotografišemo se , razgovaramo i polako krećemo. Danas bi trebali da stignemo negde do Požarevca preko Pančeva, Kovina i Smedereva. Vozimo kroz vreo banatski dan, ravnica, prašina i vrućina. Iza Pančeva prva pauza. Podne, upeklo. Ko ne oseća Banat, ne može mu se ni objasniti. Banat i uopšte Vojvodina se mora osetiti da bi se razumela. Drago mi je da počinjemo odavde, i da prvu stanku pravimo na klupi ispred seoske prodavnice u hladu dudovog drveta, gde letnji dan lenjo odmiče a stvari se odvijaju polako i bez žurbe. Polako, da ne remetimo sklad, krećemo se ka Kovinu, napuštamo ravnu i vrelu Vojvodinu te prelazimo u srpski deo naše zemlje. Put je veoma prometan, magistralni, kamioni i ostala motorna čudovišta nas obilaze, sirene trube, zagušljivo je. Ovaj deo treba što brže proći i zaboraviti ga. Navikavamo se na opterećene bicikle i uskoro i ne primećujemo težinu koju nosimo na njima.
Ispred Smedereva skrećemo ka Šalinačkom jezeru gde stižemo oko dva sata te hitro pristupamo kupanju i osvežavanju naših umornih tela. Šalinačko jezero je veštačko, nastalo iskopavanjem šljunka sa čistom vodom koja je mlaka, tek nešto malo hladnija od vode u Savskom jezeru i zelenkasta zbog algi. Prija nam kupanje, bar onom delu ekipe kojem ne smeta užareno sunce, dok Miloš traži spas u hladu drveta, udaljenog od vode i više ga do polaska nismo videli. Siguran sam da je već tu počeo da perucka svoje stvarčice, za svaki slučaj, ko zna kada će sledeća voda da se pojavi. Tek iza Aleksinca za jedno nedelju dana gde postoji lepo jezero. Skuvah sebi na plaži kaficu na primusu, sipah je u crvenu šolju koju sam poneo sa sobom te sedoh u jezerski plićak i polako je gustirah Što se mene tiče, mogli smo ovde da ostanemo do kraja ture, niko ne bi znao da nismo stigli do mora. A udaljeno je samo šezdesetak kilometara od Beograda.

Slika

Iz ovakvih razmišljanja prenuo me je Vladin glas, vreme je za polazak. Šta da se radi, sakupismo se te krenusmo ka Požarevcu. Obilaznicom prođosmo ovaj poznati i nadasve znameniti grad ne ušavši u njega. Polako se približavalo veče, pojavile su se prve uzbrdice kao nagoveštaj onoga što ćemo doživeti narednih par nedelja. Ja sam pre dvadesetak dana skinuo gips sa ruke, imao sam bliski susret sa crvenim kombijem za čijim je volanom sedeo pijani vozač i kojom prilikom sam slomio ruku, tako da nisam vozio bicikl mesec i po dana. Zbog rasporeda rada na poslu slobodan dan mi je samo nedelja te nisam mnogo vozio u proteklom periodu i sada sam bio već u panici kako izdržati do mora... Tešio sam se mišlju da čovek ne mora biti pametan (moj slučaj) već uporan i postići će cilj. Problem je što nisam ni uporan. Tjah...
Nekako sam (naravno poslednji) stigao do sela Salakovac, desetak kilometara iza Požarevca odakle se već može naslutiti početak naše ture, Homoljske planine. U seoskoj prodavnici pitali smo gde ima mesta da postavimo kamp, rekoše nam da postoji fudbalski teren. Nije nam se dopalo mesto te tražismo još malo, i videsmo crkvenu portu i mladića kako kosi travu. Mesto kao stvoreno za šatorovanje, pitasmo da li smemo da ovde ostanemo, strepeći od odgovora. Nismo baš sigurni da li je uobičajeno spavati u crkvenoj porti, međutim ljubazno nam je odobreno uz uslov da ne ostavljamo smeće za sobom, što se i podrazumevalo, i da budemo spakovani do osam sati ujutru, kada počinje služba. Saglasni sa ovim uslovima raširismo šatore, ukupno četiri, otkrismo gde je česma, a na Miloševu beskrajnu radost! Takođe tu postoji i poljski klozet, smeštaj visoke „A“ kategorije za svakog kampera. Skuvasmo supu za večeru, raširismo vreće, te se uspavasmo uz zvuke koje je proizvodila pevaljka u lokalnoj kafani, koja se nalazila u neposrednoj blizini našeg salakovačkog obitavališta. Kiša koja je pretila padne izostala je, te provedosmo mirnu i vruću noć, prvu noć našeg puta do mora.


30.07. nedelja - dan drugi

Ustajanje i buđenje rano ujutru. Desilo se da je za vreme ove ture ovo bio prvi i jedini polazak po planu, pre osam sati. Umivali smo se na česmi u porti, huktali, šetkali tamo-ovamo, šuš, sklop, trup i ostali jutarnji zvuci razlegali su se crkvenom portom koju smo napustili baš kada su vernici počeli da dolaze na službu Božiju. Seli smo na klupe ispred spomenika palim borcima u centru sela, kupili hleb, paradajz i ostale jutarnje potrepštine za doručak te doručkovali.

Slika

Po završetku doručka prvi sam krenuo, vođen jučerašnjim prosvetljenjem da sam najstariji i najsporiji član ekspedicije. Put je i dalje asfaltni, savršeno ispeglan sa laganim uzbrdicama koje sam savlađivao bez većih problema, malom brzinom. Grupa me je, naravno, prestigla ali ipak istovremeno stigosmo do Kučeva, gde se već nazire naš prvi cilj, Homoljske planine. Vozili smo kroz veoma bogata sela, ograde oko kuća su uglavnom od kovanog gvožđa, dvorišta prepuna gipsanih labudova, lavova i ostale živine, fasade kuća načičkane raznoraznim aplikacijama, venčićima, reljefima, lukovima... Od dužeg gledanja ovih lepotica od kuća može i glava da zaboli tako da sam se usredsredio na put pred sobom.
Stajemo u centru Kučeva. Park, spomenik, kome-palim borcima. Kratak odmor i dogovor kuda dalje. Pojavljuje se simpatična žena čiju smo znatiželju izazvali našom pojavom. „Gde idete?“ „ Na more!“ „A zašto ovuda?“ Objašnjavamo, do duše malo preko volje, da obilazimo istočnu Srbiju i pričamo grubi plan našega puta. Raspitujemo se gde ima kakva krčma u kojoj se može ručati za male novce, preporučuje nam kafanu „Šumadija“ i objašnjava kako da do nje dođemo, pozdravlja nas i želi nam srećan put. Nalazimo pomenuti ugostiteljski objekat, sasvim pristojan (izuzev turbo dens trens folk muzike) naručujemo kuvana jela, Nemanja naravno dva puta veliku porciju plus dodatak, što se će se ponavljati celim putem. Razgovaramo o nastavku puta, vreme nas služi dobro, zadovoljni smo...

Slika

Posle ručka našim dvotočkašima nameravamo da pođemo put pećine Ceremošnje, koja se nalazi dvadesetak kilometara odavde, uzbrdo. Prva veća brdska vožnja, prema najavi našega poslovođe Vlade ovo bi se moglo smatrati početkom naše ture, do sada je bilo samo zagrevanje. Na raskrsnici stajemo da kupimo slatkiše i potrepštine za usput, ipak ulazimo u divlje i neispitane planinske predele u kojima nema trafika, prodavnica i ostalih biciklističkih blagodeti. Na raskrsnici stoji predstavnik reda i zakona te reguliše saobraćaj, svako malo zaustavljajući po neko vozilo stranih tablica u kojima se nalaze veseli gastarbajteri iz raznih evropskih i inih zemalja. Uljudno se ispriča sa ovim ljudima, koji mu za uspomenu na taj prijatan susret ostave koju stranu novčanicu. Ugledavši naš šareni konvoj polako, dostojanstveno i bez žurbe prilazi nam ovaj stub reda i zakona, još dostojanstvenije poželi nam „Dobar dan“. Pita gde idemo, kada smo mu kazali da ćemo na more, ali preko Ceremošnje, Strmostena, Rtnja, Soko Banje ... prestao je da nas sluša te zatražio lične karte na uvid. U tom momentu Miloš nije bio prisutan (verovatno je prao majicu) tako da mu dadosmo naših pet ličnih karata. Ko zna šta se se događalo u glavi vrlog policajca, verovatno je pomislio da smo teroristi koji prerušeni u bicikliste, da ih niko ne primeti, vrludaju ovim krajevima u nameri da podrivaju javni red i mir. Posle izvesnog vremena pojavljuje se Miloš, i policajac nepogrešivo primećuje da je sada šest biciklista, isto toliko bicikala, dvanaest točkova, ali da ima samo pet ličnih karata. Polako je razmatrao ovu jednačinu sa dosta nepoznatih, pokušavajući da dokuči ovaj višak-manjak. Za to vreme, stupili smo u razgovor sa simpatičnom devojkom koja radi u trafici te smo saznali da ovaj policajac nije iz njihovih krajeva, nego iz Niša, da ovde puno ljudi zaposleno u inostranstvu i da je ovo glavna raskrsnica puteva. Skuvala nam je i kafu, tj. meni, jer jedini koristim ovaj blagotvorni napitak, divanimo, letnje popodne se razvlači, urgiramo da se požuri a već je prošlo više od pola sata kako su nam uzeta dokumenta. Hvata me trema, prisećam se svih svojih grehova, ko zna gde je sve to zapisano, i sada me čeka ovde u Kučevu da dođe na naplatu. Sećam se da sam u obdaništu vukao jednu Milicu za kike (Bože, da li je i to u mom dosijeu?), kada sam imao devet godina ukrao sam čokoladicu u samoposluzi pa me je kasirka uhvatila i izgrdila, u zemlju sam hteo da propadnem, u vojsci sam čitao novine na straži, nekoliko puta sam izašao ranije sa posla, i čak, više puta sam bio u nedozvoljenim minusu, imam i dve kazne za pogrešno parkiranje... Najzad polis ofiser u uniformi kučajskog policajca reši u svojoj glavi manjak ličnih karata, dobi potvrdu sa višeg mesta da smo svi u redu (sve optužbe protiv mene su povučene) te nam kiselo požele srećan put, i najzad pođosmo ka našem današnjem cilju.
Saznali smo za vreme ove stanke da zgodno mesto za kamp postoji u selu Plavčevo, tu omladina odlazi za prvomajske praznike a postoji i zgodan potok za umivanje. Polako zagrebasmo uz obronke homoljskih planina, drugi dan smo na putu i vreme je osetimo planinu... Nakon par sati vožnje kroz more zelenila, lepim putevima sa malo saobraćaja i uz malo lutanja, dosta fotografisanja i uživanja nađosmo selo Plavčevo. Porazgovarali smo sa meštaninom koji nam je objasnio gde se nalazi livada na kojoj možemo razapeti šatore, gde je voda i koji nam je pravio društvo te večeri. Napravismo kamp-tačnije bivak, jer u kampu se ostaje nekoliko dana a u bivaku dan-dva. Livada prostrana, pokošena, veče je polako padalo a vreme je savršeno. Oko nas je šuma sa svojim umirujućim zvucima... Dolazi meštanin, iznenada izranja iz mraka i pridružuje nam se. Nudimo ga večerom koju smo spremali ali odbija. Priča nam o propaloj ekonomiji ovog kraja, kako su ovde nekada dolazili Nemci, Italijani i Grci te za pare (a kako drugačije?) otkupljivali jagnjad, med i ostale proizvode ovdašnje poljoprivrede. Sa propasti države propala je i seoska zadruga i sve je zamrlo. Mladi odoše u gradove a još više u inostranstvo, okolna sela opusteše. Dobra strana svega, ako je to dobro, je što se može lutati ovim šumama i puteljcima i osetiti netaknuta priroda, nezagađena ljudima i industrijom...
Noć je već dobro pala, povukoh se u šator, pročitao sam par stranica knjige koju sam poneo te ubrzo zaspah...


Slika

31.07. ponedeljak - dan treći

Vreme nas i dalje dobro služi. Bez žurbe obavljamo sada već rutinske jutarnje obaveze. Odlučili smo da doručkujemo u kafani pored pećine Ceremošnja, te bacam u smeće hleb koji sam juče ceo dan nosio u kesi zakačenoj za bicikl. Pakujemo šatore i opremu i po livadi igramo frizbi. Tek oko jedanaest sati krećemo ka pećini koja je udaljena oko 3 kilometra, gde ubrzo i stižemo. Prijatan ambijent oko pećine, uređen etno prostor sa par starih, lepih kućica oko kojih je posađeno cveće i nezaobilaznim starim poljoprivrednim alatom kao dekorom. Ulazimo u restoran u čijoj bašti sedi nekoliko polupijanih, neobrijanih ljudi i jedna-dve žene sa bocama piva ispred sebe, vidi se da su domaći. Pitamo šta ima da se pojede, dobijamo odgovor da kujna ne radi. Čovek sa najvećim stomakom i srazmerno neobrijan duhovito dodaje da su ljudi ovde više pišni nego ješni te da možemo popiti nešto... Grohotom se nasmejah na ovu neobično originalnu i nadasve duhovitu misao lokalnog filozofa. Odosmo na klupicu i doručkovasmo šta se zateklo kod nas, sa tugom sam se setio hleba koji sam sat veremena pre toga bacio u kantu, a još je bio živ, malo izmrvljen, ali šta mu fali? Gromoglasna muzika najnovije „Grand“ produkcije je dopirala iz kafane tako da smo imali kompletan ugođaj seoske svadbe, samo da je hrana bila bolja...
Raspitujemo se nadvikujući se sa razglasom može li se videti pećina. „Može, samo da pozovem vodiča“ odgovara bradonja, i zove nekoga, „Ajde dođi, imaš mušterije“ sa naglaskom na i. Naplaćuju nam karte, pojavljuju se dva dečaka, oko 16-17 godina. Ulaznica košta 150 dinara po osobi, uključuje obilazak pećine i slugu stručnog vodiča. Na poleđini ulaznice kratak tekst sa socijalističkim frazama (radni ljudi i građani opštine... društveno politički radnici...) opisuje kako je ova pećina istraživana od 1952. do 1976. godine, pominje se planinarsko društvo „Železničar“ iz Beograda koje je učestvovalo u istraživanju, i kako je pećina svečano otvorena 1980. godine.
Dečaci koji očigledno imaju ulogu vodiča, otključavaju gvozdena vrata, te ulazimo... Svetla su upaljena i dočekuje nas nestvarno lep ambijent, stalaktiti, stalagmiti koji se presijavaju u bojama kojima su obasjani reflektorima. Dužina dela kojim se može šetati iznosi 431 metar i pokriven je betonskim stepenicama. Dečaci koji su nas uveli nemaju nameru da išta kažu, osim što se između sebe došaptavaju i smejulje. Da li smo im mi smešni ili odavno nisu videli turistu-biciklistu? Dok nagađamo gde se nalazimo, prelazimo iz jedne dvorane u drugu. Prema planu pećine, koji se nalazi na samom ulazu, zaključujemo koja je koja dvorana. Nalazimo „Arenu“, „Stol“, „Dveri“, „Vodopadi“, „Veliki krš“... Neverovatno čudo prirode! Prvi put se nalazim na ovakvom mestu i zadivljen sam, razmišljam koliko miliona godina je ovo čudo prirode stvarano. Ili... počinjem da sumnjam da nisu ovo mesto napravili na nekoj posleratnoj radnoj akciji „meštani sela Plavčeva i Ceremošnje kao i radni ljudi i građani Kučeva, uz nesebičnu pomoć društveno-političkih i radnih organizacija regiona...“ Dodirujem hladne i mokre pećinske ukrase sa kojih vise kapljice vode od kojih svaka kap ostavi mikronski trag minerala, i tako tokom stotina i hiljada godina formira jedan ukras. Uveravam se da su pravi, fotografišem i idem ka izlazu. Dečaci, i dalje smejuljeći se i sašaptavajući se,zaključavaju vrata, svetla se gase do sledećih posetilaca a mi sedamo na naše bicikle i krećemo ka sledećem cilju – vodopadu Strmosten do koga trebamo doći preko Homoljskih planina.

Slika

Sa uživanjem pedaliramo pitomim Homoljem, dobijamo na visini a letnja žega opada. Smenjuju se mirisi planinskog bilja, pokošenog sena, udaljeni zvuci dopiru iz sela kroz koja prolazimo. Vrlo retko sretnemo ljude ali često neko iz grupe zastane radi fotografisanja. Put je sve uži i sve kamenitiji, opterećeni bicikli poskakuju preko kamenja kojega sve više ima po putu. Počinjem polako da sumnjam da je ovo pravi put do plaže, nekako mi je daleko... Nailazimo na lovačku čeku vrlo nestabilne konstrukcije, dosta visoku, Uglješi zasijaše oči te se u jednom skoku, ne koristeći stepenice pope do vrha desetak metara visoke osmatračnice. Naravno i drug Vlada nije zaostajao te na tome lepom mestu nastade dosta lepih panoramskih snimaka koji će krasiti desktope naših računara dok budemo trošili dugačke zimske dane. Uspeli smo da namolimo Ugija da se spusti, mameći ga sendvičima i voćem te smo nastavili. Nedaleko odatle, na uskom delu puta sretosmo seljaka koji je na prikolici traktora prevozio seno, te prikolicu natovario preko svake mere. Visina tovara je bila, bar tri metra a put neravan i uzan te se seno prevrnulo blokirajući put. Stadosmo, čekali da seljak napravi prolaz, malo mu i pomagali, dok nismo nekako preneli svih šest bicikala preko ove neočekivane prepreke. Pitali smo ovog gospodina zašto je toliko natovario prikolicu, očigledno je i nama, gradskoj deci da to ne može ovuda, krošnje su nisko a put kamenit, kako proći? Odgovorio nam je da je nafta skupa a mora dosta da preveze, te zamolio da telefonom, kada dođemo u domet, obavestimo njegove ukućane šta mu se desilo da ne bi brinuli a i da mu ostave ručak...

Slika

Produžismo dalje, a o upornosti seljakovoj da preveze sve odjednom još se pričaju legende Homoljskim krajem, a ako neko od vas ovih dana prolazi tuda neka pomogne čoveku oko utovara, ima još dosta do njegovog sela...
Zaobišavši najviši vrh, Štubej izbismo blizu prevoja. Zaobišao nas je traktor, sa ekipom meštana koji su žurili u selo na ručak posle poljskih radova. Iskreno su se čudili kuda mislimo da prođemo, i stvarno, više nismo mogli da vozimo. Poslednjih petsto metara morali smo da guramo bicikle preko skoro neprimetne strme staze po kojoj je raslo bodljikavo bilje, grebući nas po nogama. Pošteno smo se oznojili dok smo stigli do prevoja i ovog, trećeg dana našeg puta zvanično je objavljeno da je planinarsko-biciklistička tura počela!
Lepim spustom uključismo se na asfaltni, magistralni put bez mnogo saobraćaja te produžismo do Krepoljina gde nađosmo kafanu u kojoj pitasmo konobara šta ima na meniju, reče „Pasulj sa salatom“. Pojavljuje se Nemanja, kažemo mu šta ima za jelo, pita „A jel’ ima gulaš?“ „Nema! Samo pasulj.“ „ A čorba neka?“ „Nema, samo pasulj.“ Ipak, odlučio se, naručismo odličan pasulj sa salatom po pristojnoj ceni. Ceo dan nismo jeli kako valja, osim doručka kod pećine, te navalismo, prijao nam je taj kasni ručak u prašnjavom i vrelom Krepoljinu više nego da smo jeli u „Hajatu“!
Raspitali smo se kod konobara gde bismo mogli da zanoćimo, preporučio nam je selo Krupaja, nekih petnaestak kilometara odatle, asfaltnim putem. Kako je već bilo kasno posle podne, pohitasmo ka tom selu, dok je Nemanja, zadovoljan uslugom i ljubaznošću osoblja restorana ostavio svoj novi fotoaparat na radijatoru. Posle desetak kilometara se ipak predomislio te se vratio po njega, ali novi vlasnik se nije pojavio tako da je u našoj ekipi sada nastao manjak opreme, što je donelo i smanjenje opterećenja bicikala, i shodno tome, potencijalno povećanje brzine kretanja. Nekoliko kilometara pre sela, primetih da mi se guma polako prazni. Napumpao sam je, jednom, pa posle nekoga vremena još jednom, i još par puta taman da stignemo do fudbalskog terena u Krupaji gde je sasvim ispustila. Da sam tada znao da je ovo prvi od osam puta koliko sam imao gumi-defekta...
Na igralištu brzo, izvežbanim pokretima napravismo kamp. Uskoro se vrati i Nemanja iz bezuspešne potrage za svojim (bivšim) fotoaparatom, izvadismo primuse, skuvasmo supu a heroj dana, Miloš, donese veliku, slatku lubenicu koju u slast smazasmo!

01.08. utorak - dan četvrti

Krpim i pumpam unutrašnju gumu. Spuštamo se u selo, u prodavnici kupujemo namirnice za doručak, a ispred, za drvenim stolom, ispijam kafu sa ratlukom, koju sam naručio u kafani. Doručkujemo.
Razmišljam kako je biciklizam neobičan vid rekreacije. Putovanje kolima, vozom, autobusom... ne donosi ništa osim dosade i umora. Sedi se pored prozora, gleda okolina iza staklenog zida, čita se časopis, možda se porazgovara sa saputnikom koja reč, i tako satima. Na usputnim stanicama prave se pauze, ako je autobus u pitanju pušači strastveno puše po nekoliko cigareta, neko ide do toaleta a neko kupuje hranu. Posle, putnici se vraćaju u udobnost putničkih kabina svojih vozila, nastavljaju put. Biciklom, nasuprot tome, doživljava se sasvim drugi vid puta. Priroda i ljudi doživljavaju se na neposredan način. Dovoljno se prestati za momenat okretati pedale i istog trenutka biciklista postaje pešak i samim tim sastavni deo okoline. Lako se stupa u razgovor sa ljudima a na pustim šumskim i planinskim putevima se neposredno oseti priroda, bez ikakvih prepreka. Svi zvuci i mirisi su lako dostupni, treba ih samo konzumirati, bez ograničenja. Na jednom takvom neobičnom mestu sada doručkujemo, selo Krupaja, najbliža odrednica je-između Krepoljina i Despotovca, seoska prodavnica, drveni sto i šest šarenih biciklista za tim stolom. (Nije bilo dovoljno stolica pa nam je simpatična ženica iznela još dve, da ne stojimo dok jedemo). Kada bi mogli da sedimo za ovim stolom, na ovom mestu, a da nismo iz ovih krajeva? Može se platiti put na zelena karipska ostrva u modrome moru, ako se ima novca može se skijati u Alpima ili gledati španska korida, ali se ne može ni u jednoj agenciji uplatiti doručak za drvenim stolom, u sunčano letnje jutro u Krupaji!

Slika

Nastavljamo put. Ja prvi, naravno, kao najstariji i najsporiji član. Finim i prijateljskim asfaltnim putem vozimo ka vodopadu Strmosten koji se nalazi na padinama planine Beljanice. Stižemo oko dva sata, usput sam promenio samo jednu gumu. Prolazimo hotel u kome ručaju bezbrižni turisti i izletnici, produžavamo do sela Strmosten i prateći putokaze stižemo do vodopada reke Resavice. Najviši vodopad u Srbiji, 19 metara vodenog pada. Naslanjamo bicikle na zid kafane kroz koju se mora proći da bi se prišlo vodi, konobar nas gleda sa indignacijom („’el neće te bicikle izgule zid?“) i dolazimo do velikog slapa. Ambiciozno smo poneli peškire, papuče i sapune u nadi da ćemo se kupati, kada smo došli do vode, videsmo da je veoma hladna, osim toga puno izletnika dolazi svaki čas da se divi ovom čudu prirode. Kupanje na ovom mestu bilo bi kao kupanje u fontani na trgu Nikole pašića u Beogradu.
Šta ćemo, slikamo se, divimo se i mi vodopadu... Uglješa čini prve, bojažljive korake ka stenama koje okružuju vodu. Pokušavamo da ga odgovorimo, „Nemoj, Ugi, voda je hladna, strmo je“, ne vredi. Već je skinuo patike, obilazi oko jezerca koje se formira oko mesta gde voda pada. Stigao je do samog slapa, slikamo ga i očekujemo da se vrati istim putem. Ali... on polako ulazi u hladnu, zelenu vodu, i na naš užas, dolazi ispod slapa koji ga prekriva, pliva i izlazi na drugu stranu, živ i zdrav. Vlada ga nepogrešivo sledi te se i on baca u ledenu vodu, ni Nemanja ne zaostaje. Kupaju se, izazivaju znatiželju izletnika, fotoaparati škljocaju... Izlaze iz vode, modri od hladnoće ali zadovoljni.

Slika

Još malo boravimo na prostoru oko vodopada, doterujem svoje gume, po ko zna koju put. Raspitujemo se kuda sada, planiramo da Kučajskim planinama, preko prevoja Krnja Jela krenemo u pravcu Rtnja. Vozači kamiona koji su ručali u restoranu detaljno nam objašnjavaju kuda ići, opisuju nam kvalitet puta, te krećemo... Dočekuje nas makadamski put, prema kartama biće ga narednih sedamdesetak kilometara. Blaga ali neprekidna uzbrdica. Vozimo kroz šumu, opija nas svežina vazduha, mir i tišina. Na prvom delu puta mimoišli smo se sa dva kamiona, međutim dalje saobraćaja nema, ispostaviće se da nikoga nećemo sresti naredna dvadesetčetiri sata. Ubrzo stižemo do napuštene benzinske pumpe gde pravimo pauzu. Deluje neobično ova pumpa, stoji usred ničega, na makadamskom putu, u šumi. Malo dalje nailazimo na barake koje pripadaju šumskom gazdinstvu, ima ih nekoliko i vidi se da se veoma retko ili čak nikada ne koriste. Tu je i stari kamion kome je nemoguće odrediti marku, tip i godište, ispod breze stoje samari koji kao da su malopre skinuti sa umornih leđa domaćih životinja, možda i jesu. Nigde u okolini nema zvukova koji ne potiču od prirode, čuje se samo huk blagog vetra, šuštanje lišća, ptice... Mesto me neodoljivo podseća na nekakvo rusko šumsko gazdinstvo postavljeno na severu Rusije, tome doprinosi i breza koja stoji u centru ovoga mesta. Nastavljamo... Opet šuma, blagi uspon, kamenje pod točkovima. Vegetacija se polako menja kako dobijamo na visini, listopadni drveće zamenjuju četinari. Veče se približava, još uvek se uspinjemo... Planiramo da kampujemo negde oko Krnje jele, međutim, na oko tri kilometra od ovog mesta meni se opet buši guma! Vlada jasnim i neprikosnovenim glasom uzvikuje „Kamp!“ pokazujući na prelepu livadu sa naše leve strane. Ovo sa gumama mi više nije interesantno, razmišljam šta sam kome skrivio, zašto to mora tako da se desi, dve godine nemam ni jedan gumi-defekt, a sada gomilu! Ovo više nije slučajnost, ili su neke vradžbine u pitanju ili su ekseri ili trnje neko beše? Šta jeste-jeste, spremamo se za kamp. Nalazimo se na hiljadu metara nadzorske visine, valja nam se pripremiti za noć jer na ovim visinama zna da bude veoma hladno. Kuvao supu, večeramo... Malo razgovaramo, povlačimo se u šatore. Brzo zapimo. U toku noći probudiše me nekakvi krici koji su se razlegali okolo i koji su se premeštali po planini... Ništa strašno, verovatno samo drekavac iz tunela koji jede nevaljalu decu tako da sam mirno nastavio da spavam, jer nisam više dete. Sutra se Nemanja žalio kako je i on čuo ovo čudovište te je spavao sa nožem pored glave, ipak je još mlad, dete tako reći. A svestan je da nije baš bio dobar... Kako kaže naš narod, „došao đavo po svoje“. Ipak, čudovište nas je poštedelo, te mirno provedosmo ostatak noći.

Slika

02.08. sreda - dan peti

Vlažno i sveže planinsko jutro. Prvi se budim, kuvam kafu. Sa uživanjem je ispijam diveći se pogledu i udišući kristalno čist vazduh. Iz šatora se pomaljaju prvo glave, pa ostali ekstremiteti članova naše male ekspedicije. Obavljamo jutarnje poslove koji su već prešli u rutinu: Nemanja traži šta ima da s jede i skače po livadi tražeći signal mobilne telefonije, Vlada savesno izviđa pravac daljeg nam kretanja da ne bismo lutali, Uglješa se penje po okolnim stenama, Rade se raspituje gde ima dobra krčma da se nešto lepo pojede, Miloš pere i suši veš, dok ja krpim probušenu gumu. Jutro nam tako izmiče u zabavi i veselju...
Prosušili smo šatore, popakovali se i krenuli. Čeka nas blaga nizbrdica, odlučujemo da doručkujemo kasnije, u nekom selu ili gde nam se ukaže prilika. Put je isti kao juče, samo što ovog puta ulažemo manje napora da ga sledimo. Posle nekog vremena nastaje izvesna monotonija, i dalje ne možemo nikoga sresti, nikoga nema kilometrima unaokolo. Kako dan odmiče povećava se i glad, nismo doručkovali a neizvesno je i kada ćemo. Jedva sam dočekao da mi pukne guma da se malo odmorim. Nemanja mi pravi društvo dok polažem opterećeni bicikl na tle, elegantnim i dobro izvežbanim pokretima skidam zadnji točak, skidam spoljnu gumu, unutrašnju a zatim ponavljam postupak ali obrnutim redosledom. Posle dvadesetak minuta posao je završen, i polako nastavljam vožnju. Nemanja je brži od mene, što je i za očekivati, te je odmakao daleko. Posle nekog vremena sustižem ga i na moje veliko iznenađenje vidim ga gde je sada njegov bicikl položen na bok sa ispražnjenom gumom! Kakav lep osećaj, stajati pored gume u takvom stanju sa saznanjem da nije tvoja!
Najzad, posle podne, izlazimo iz planine u koju smo stupili dvadesetčetiri sata ranije, nailazimo na ravnicu i prva sela. Vozimo još nekoliko kilometara, i raspitujemo se kod seljaka gde se može jesti. Kažu nam da do motela „Rtanj“ ima još par kilometara. Izlazimo na magistralu i nalazimo motel. Kako je neobično posle nekoliko dana sedeti na stolicama, i koristiti tekuću vodu iz slavine! Odlazim do dela motela koji važi za neku vrstu prodavnice, trafike, šta li. Tražim koka kolu od dve litre, prodavačica je donosi, ledenu, orošenu, kao sa reklame, samo čeka da je onako usijan otvorim uz karakteristično „PSSSSŠŠŠŠT“ (ovog puta zvuk nije poticao od probušene gume) i počnem da pijem. Stavlja ovaj predmet moga obožavanja na pult traži mi 130. dinara, što je 50% više od cene u kioscima. Jeste bezobrazna cena, ali može im se, nema nikakvih prodavnica u blizini... Pružam novčanicu od 200 dinara, prodavačica pita imam li sitno. Već na rubu svesti od vrućine i žeđi odgovaram da nemam, devojka odlazi negde, juri po motelu, zaustavlja saobraćaj na magistrali, ide u susedna sela ne bi li našla sitninu dok boca, onako punačka, zamagljena, crveno-crna sa divnim belim slovima stoji ispred mene. Posle desetak minuta pojavljuje se seoski gedža koji ovde radi kao konobar, i osorno pita „Izvoli druže, šta treba?“. Već sam nervozan zbog ove situacije, još mi samo treba priučeni kelner da mi se obraća sa „ti“ i „druže“... Ledeno mu odgovaram da mi treba kusur ako je ovaj motel u stanju da pruži takvu uslugu. Pojavljuje se prodavačica, konobar shvata situaciju, povlači se u dubinu svoje sale a ja dobijam dugo očekivani novac uz nekakvu vrstu izvinjenja. Sedamo za sto na terasi, otvaramo meni i vidimo da su cene jezivo visoke, pogotovu posle onih krčmi u usputnim mestima kroz koja smo prošli. Svi iznosi počinju trocifrenim brojkama. Ipak odlučujem se za gibanicu i kiselo mleko, što je bio odličan izbor, bez obzira na cenu od 200 dinara. Pojeli smo ko je šta hteo, ovo je bio veoma kasni doručak, tek nas čeka ručak. O večeri da se i ne govori.
Napuštamo ovaj biser srpskog turizma i krećemo ka selu Rtanj koje se nalazi oko osam kilometara odatle, uzbrdo. Polako okrećem pedale, do sada sam naučio da držim svoj lagani tempo tako da mogu dugo da pedalam malom brzinom i ne trebaju mi velike pauze. Oko mene zuji mnogo ogromnih konjskih muva, ako zastanem počinju da sleću na otkrivene delove tela i da peckaju. Neprijatna situacija, uspon je sve jači, a ne sme se zastati. Ipak, dogurao sam do sela Rtnja gde se nalazi odmaralište, sustigao sam grupu te nastavljamo do prevoja, ne nekih 900 metara visine, i sada možemo da trošimo nizbrdicu koju smo sa mukom zaradili penjući se. Mnogo lepim i dugačkim asfaltnim spustom dolazimo do podnožja, te nastavljamo put Soko Banje.


Slika

U ovaj lep banjski gradić ulazimo baš kada je počelo da se spušta veče. Dočekuje nas opuštena, letnja atmosfera, puno je mladih, na naše iznenađenje, koji šetaju glavnom ulicom, bašte kafića su pune. Prolazimo pored zabavnog parka, obaveznog ringišpila u njemu, gromoglasne muzike najnovije produkcije. Raspitujemo se gde bismo mogli da noćimo, idemo do neočekivano lepo uređene plaže na reci Moravici. Iz hotela se čuje muzika sedamdesetih godina koju izvode dva muzičara, jedan za klavijaturom i drugi koji peva. Muzika moje rane mladosti pogađa direktno organ koji u meni proizvodi nostalgiju , te molim Radeta za ples, odbija me sa prezirom. Molim i Nemanju, Miloša, Ugija, sve redom ali dobijam korpu, pet puta za redom... Idem ka stolovima, nameran da zamolim dobrodržeću penzionerku koja je tu sedela da odigramo jedan ples, samo da me želja mine, ali me moji drugovi stavljaju na bicikl i odvlače od ovog začaranog mesta. U centru se opet raspitujemo za mesto, predusretljivi tamnoputi biciklista nas odvodi do lokalnog stadiona iza nekog hotela, šta li, mesto nam se ne dopada. Vraćamo se u centar, već pomalo nervozni, umorni smo, poneko je gladan a mrak je uveliko pao. Ipak, zaustavljamo drugog mladića na biciklu, koji se očigledno vraćao iz prodavnice, i on nas odvodi do mesta zvanog „Borići“. Kroz mrak nailazimo na pravi pravcati auto-kamp koji se nalazi u sred borove šume kojom se širi zanosan miris Mediterana. Trupkamo po mraku do kampa, gde je mnoštvo raznoraznih šatora, kamp prikolica, automobila.... Izmičemo se u stranu i pokušavamo na livadi da raširimo šatore. Prilaze nam dobronamerni kamperi i savetuju da ih ne postavljamo tu, u pokošenoj travi ima zmija. „Evo, sa’ćemo da vam napravimo mesto!“ Odmah pomeraju svoje automobile, razmeštaju stolove, i za tili čas dobismo prostor za naša četiri šatora, u hladu borova. Razmeštamo se, ljubopitljivi domaćini razgovaraju sa nama, dive nam se kako ćemo na toliki put, nazivaju nas „decom“, nije mi se već 15-20 godina dogodilo da me neko tako nazove. Kada malo bolje razmislim, Nemanja je samo dve godine stariji od mog sina. Nije loše ovo putovanje, podmladi čoveka! Pogotovu kada je mrak pa se ništa ne vidi.

Slika

Umili smo se na česmi, raspakovali, namirisali i obukli najlepšu garderobu koju smo imali, te pošli u grad. Već je kasno, dosta kioska sa brzom hranom je već zatvoreno ali smo našli jedan koji radi te uzesmo ko je šta hteo da pojede, Nemanja, naravno, veliko i dva komada. Kupismo i lubenicu koju smo pojeli u gradskom parku. Posle ovakvog ludog noćnog provoda, vratili smo se do našeg sokobanjskog toplog doma i brzo zaspali.


03.08. četvrtak - dan šesti

Ujutru pijem kafu na klupi, pričam sa domaćinima. Saznajem da ovaj kamp postoji par decenija u nazad, i da se većina kampera poznaje međusobno jer svako leto dolaze ovde da se odmaraju. Nekada je ovo bio najveći rasadnik borova u bivšoj, kako se to popularno kaže, velikoj Jugoslaviji. Sada više nije, ali su ostali borovi („borići“) i ovaj lepi kamp. Nije potrebno ništa platiti da bi se ovde kampovalo, jedino oni koji ostaju duže plate potrošenu struju, po nekom internom proračunu. Isto onoliko koliko bi platili i kod kuće. Po tablicama na automobilima vidim da su sa raznih strana, iz Srbije, čovek sa kojim pričam je iz Makedonije. Međunarodni kamp, moglo bi se reći. Dok mi muškarci polako divanimo, izbacivši svoje stomake da se sunčaju, žene predano spremaju doručak, kuvaju kafu, idu po pivo, čiste oko šatora, a mlađe, koje imaju sitnu decu, vijaju ih po kampu brišući im noseve ... Kasnije počinju da kuvaju ručak dok muškarci sede sa druge strane klupe da im ne bi smetalo Sunce. Primećujem da su ispred većine prikolica postavljene tende u kojima su pravi kuhinjski elementi, sa sve fiokama, sudoperama koje se napajaju iz rezervoara koje su domaćice jutros napunile vodom sa česme. Prave kuhinje!. Vidi se da su gospoda svojim damama obezbedile svaku udobnost doma. Kako mi je jedan od njih objasnio „Kada smo prve godine došli ovamo, ženi se nije sviđalo, posle je išla zbog mene a sada čim dođe proleće pita kada ćemo u Soko Banju!“ Kako i ne bi, prava je uživancija prati, peglati, čistiti i sve ostalo, kao kod kuće, ali na čistom vazduhu, dok u hladu borova muževi odmaraju od napornog rada!
Stavio sam prtljag na bicikl i samom sebi se divio kako sam danas uspeo lepo da spakujem opremu, toliko ima mesta na korpi bicikla da bih komotno mogao da povezem poveću lubenicu... Razmišljam kako mi to nije uspelo svih ovih dana, napuštam kamp, spuštam se do ulice i čekam ostale. Prosvetljuje me Uglješa koji dolazi i pruža mi – MOJU ZABORAVLJENU VREĆU ZA SPAVANJE!!! Starosti, i Bogu si teška!
Polazimo iz ovog lepog mesta i vozimo se do Soko Grada. Cilj mi je da se podmladim, kako kaže stara narodna, „Soko Banja, Soko Grad, dođeš mator, odeš mlad“ Imamo dosta vremena jer smo iz plana našega putovanja izbacili pojedina mesta koja ne možemo odvoziti. Pozdravljamo se sa domaćinima, spuštamo se do ulice, ispred prodavnice čekamo Nemanju nekoliko sati, i polazimo. Lepim putićem prolazimo kroz izletište Lepterija, ostavljamo bicikle kod restorana, i kroz miris roštilja koji su raspaljeni na sve strane, pored rečice dobro utabanim putićem dolazimo do ostataka ovog nadaleko čuvenog grada, u kome su nekada davno živeli robovi. Izlazili su izvan zidina tvrdjave da se slobodno prošetaju i to su bili retki trenuci boravka u slobodi pa je tako Lepterija (grčki "elefteria"- slobodište) i dobila naziv. Soko-grad je nekada bio bastion Rimljana, a na njegovim temeljima u XIV veku sagrađena je tvrdjava. Sada je zgodan poligon da grupa, na čelu sa Uglješom isproba svoje penjačke veštine. Veselo se penju po kamenim ostatcima drevne tvrđave, čak i zadivljene divokoze su ispod njih, u dubini teče reka, a na samom vrhu tvrđave, na njenom najvišem kamenu ponosno stoji Uglješa dok letnje sunce sija kroz njegovu kosu... Trebamo poći dalje te dozivamo Ugija, molimo ga i kumimo da siđe...

Slika

Napuštamo ovo lepo mesto i po velikoj vrućini vozimo putem ka Aleksincu. Asfaltni i prijateljski nastrojen put, iako magistralni, nije prometan, te ubrzo uplovljavamo u Bovansku klisuru, ispod planine Ozren. I dalje vozimo dolinom reke Moravice te uskoro nailazimo na Bovansko jezero. Sa magistrale divna modro-zelena boja jezera mami da se u njoj okupamo. Uskoro nailazimo na plažu i spuštamo se do nje. Jezero izbliza je mnogo manje privlačno, na plaži koja je jako zaprljana je velika gužva, kupači sede jedni drugima na peškirima, guraju se... Iz jedinog kafića sa prejakog ozvučenja dopiru nekakvi tehno zvuci, nema česme sa pitkom vodom, nema hlada niti kabina za presvlačenje... Još jedna turistička ponuda Srbije koju treba uneti u svaki bedeker, naravno sa preporukom da je treba u širokom luku zaobići. Ipak, kako je vrućina nesnosna odlučujemo da napravimo predah, bar dok Sunce ne umine. Kupamo se, koristimo priliku da operemo nešto od garderobe. Rade izaziva opšte oduševljenje dok sa majicom dugačkih rukava, u kojoj je rešio svaki dan da vozi pa da je posle baci, ulazi u jezero i trlja je sapunom dok je na njegovom telu, i posle je ispira tako što pliva neko vreme. Kaubojski način pranja garderobe. Odmaramo, jedemo voće... Posle nekog vremena krećemo dalje. Oblačim sasvim mokru majicu, ona se suši na meni i već posle dvadesetak minuta sasvim je suva. Stižemo do Aleksinca gde pravimo malu pauzu za ručak. U pekari probamo pecivo koje je je karakteristično za jug Srbije, „ćaje“. Kao neka kifla sa sirom, ukusno ali ništa posebno. Posedimo malo u centru grada, ispod sata koji neumoljivo kuca na užas Vladin, jer naš poslovođa svaku stanku radi odmora, jela ili spavanja smatra čistim gubljenjem vremena te polazimo put Niša. Uključujemo se na sporedan put koji vodi levom stranom auto puta, gledano u pravcu Niša, i za koji su nam ranije kazali ja je to stari carigradski put, koji je stotinama godina bio glavna veza ovih krajeva sa Carigradom. Put je, naravno, asfaltni, nije naporan i ide skoro paralelno sa autoputem, tako da tridesetak kilometara do Niša dosta brzo prelazimo. U jednom momentu nešto mi je postalo teško da vozim, put ravan a otpor veliki... Prolazi Miloš pored mene i kaže „Trebalo bi da napumpaš tu gumu“. Shvatim da vozim na skoro praznoj gumi, nalazim nekakav hlad, ko zna koji put je menjam...
Stižemo uveče, nebo se natmurilo, sevaju munje, sprema se veliko nevreme. Ugi je požurio da stigne pre svih da kod svojih niških poznanika obezbedi mesto za kamp. Miloš i ja dolazimo do centra grada, i kod „konja“, u strogom centru grada, čekamo da vidimo šta ćemo i kako ćemo dalje. Neobično mi je da stojim na ovom mestu, na gradskom asfaltu, automobili jure, gradski autobusi, pešaci... Umorni, prašnjavi bicikli stoje naslonjeni na stubiće... Preko puta ovog mesta je „McDonald’s“, tu su bleštave reklame, banke, robna kuća... Malo je vremena potrebno da ove svakodnevne stvari postanu neobične. Šesti dan smo na putu, do sada smo noćivali na pet sasvim različitih mesta, od crkvene porte, planinskog vrha, seoskog fudbalskog terena... Svaki dan nam je sasvim drugačiji, od krajolika u kome se nalazimo, ljudi koje srećemo do mesta na kome noćivamo. Potpuno smo izbačeni iz kolotečine gradskog života i toga postajemo svesni tek sada, u centru grada Niša gde život juri svojim tokom ne mareći za šest umornih biciklista koji traže sklonište za ovu noć.
Telefonom se čujemo sa Vladom koji nam daje uputstva kako da stignemo do mesta gde stanuju naši niški domaćini. Posle duže gradske vožnje nalazimo se te svi zajedno odlazimo da nađemo mesto za kamp. Nakon dugačke vožnje vožnje po zemljanim, pešačkim stazama, nalazimo mesto pored Nišave gde širimo šatore. U blizini je benzinska pumpa gde se umivamo, kasnije večeramo te zaspimo.

04.08. petak - dan sedmi

Budim se jakom glavoboljom. Noć je bila sparna, loše sam spavao a jučerašnji dan je bio vreo te sam verovatno dobio blagu sunčanicu. Nekako isteturam iz šatora, uzimam torbicu sa toaletnim priborom i odlazim do benzinske pumpe. U želucu mi se sve prevrće a u glavi imam „Rolingstonse“ koji se kotrljaju pri svakom pokretu. Progutam nekoliko tableta protiv bolova odjednom. Jedina želja koju imam, osim da umrem odmah i sada, je da se istuširam i da ležim u nekom mraku gde nije vrućina. U toaletu se dugo i polako umivam, brijem (ovo mi je prvo brijanje od početka ture). Neko više puta pokušava da uđe... Kada sam izašao posle dvadesetak minuta videh točioce goriva gde stoje blizu vrata, verovatno se dogovaraju šta da rade ako uskoro ne izađem. Ravnodušno, sa šta-nije-u-redu-dospodo izrazom lica poželim im dobro jutro, odgovore mi a ja se vratim u kamp. Dogovaramo se da se nađemo oko jedan sat kod „konja“ a dotle svako da obavi šta ima, ovo je jedina urbana sredina u kojoj ćemo boraviti do kraja ove ture. Svi su već otišli, jedino Nemanja još pakuje svoje stvari, i završio je pre mene tako da ovaj niški dan ostaje izuzetan i po tome što niko nije čekao da se naš mladi drug pakuje, no je najstariji član danas bio poslednji čak i po tom pitanju!
Nemanja i ja polazimo zajedno ali me brzo napušta te sam vozim niškim ulicama, glavobolja je malo popustila ali još uvek mi nije dobro. Nalazim nekakvu senovitu bašticu u kojoj naručujem duplu kafu, koju brzo ispijem, posedim jedno sat vremena i podosta oporavljen potražim bankomat moje banke gde sam uzeo nešto novca. Dolazim do „konja“, vidim moje drugove gde sede na klupama u ulici koju smo nazvali „Knez Mihajlova“ jer je jako slična ovoj beogradskoj ulici, čak ima i spomenik sa konjanikom u neposrednoj blizini. Pridružujem im se i nije mnogo prošlo od 13 časova, tek koji sat, a već smo bili u sedlima i grabili ka našoj sledećoj stanici – Brestovačkom jezeru!

Slika

Napuštamo Niš. Glavobolje imam još u tragovima i tek sada sam počeo da razmišljam na zdrav, biciklistički način te se tih da nisam kupio spoljne gume, pumpa mi je otkazala juče, trebao sam i nju kupiti... Ajd’ sad’, neće valjda više da puca...
Vozimo na jugozapad, prema selu Bojnik. Gledam sela kroz koja prolazimo, posmatram prirodu. Velika promena u odnosu na pitomo Homolje, ili na raskošnu lepotu Kučajskih planina. Priroda je ovde mnogo škrtija, južno Sunce jarko sija, trava pored puta je žute boje, zemlja mnogo manje plodna. Ima mnogo šljiva, ispred svake kuće po nekoliko voćki, a ima i dosta šljivika. Modri plodovi još nisu zreli ali ipak može se pojesti po neki, lepo osveži. Kuće su stare, vidi se da su domaćinstva ovde siromašnija nego u krajevima kroz koje smo prošli. Nije bez osnova ona narodna „Što južnije to tužnije“.
Grupa nam se sasvim razdvojila, vozim sam ovim krajem, zadubljen u svoje misli, nadam se da me neće baš sada snaći gumi-defekt. Vidim Nemanju gde stoji na raskrsnici u jednom selu, čeka ostatak grupe da pokaže pravac. Stajem i ja da mu pravim društvo, sedamo na klupu, pričamo. (da smo na nekom drugom mestu, u neko drugo vreme, ova rečenica bi glasila „Sedamo na drvenu klupu, odlažemo bombe i puške, skidamo titovke, palimo cigaru duvana, vadimo staklić rakije, te dok čekamo naše drugove pričamo koliko je ko Švaba pobio“). Iz kapije izlazi domaćin i začuđeno nas gleda, pozdravismo se, dobar dan-dobar dan! Pita odakle smo, uobičajeno pitanje, odgovaramo mu. Kako imamo vremena počinje malo ozbiljniji razgovor, pitamo da natočimo vode. Uvodi nas u kuću, tu je i domaćica, a zovu i ćerku („Slađo, dođi da vidiš bicikliste iz Beograda“). Izlazi Slađa, nosi pleh u kome je upravo ispečeni patišpanj za tortu. Saznajemo da je dedi sutra šezdeseti rođendan, pa se peče, mesi, sprema... Nude nam kafu, toliko vremena baš nemamo. Odnekud se pojavljuje i najstariji član domaćinstva, dedin otac, i on nas gleda sa iznenađenjem. Nude nas voćem, e to može, uvek! Idemo iza kuće gde se nalazi neočekivano veliki voćnjak u kome rastu jabuke i šljive. Dobijam kesu, punim je ovim plodovima, ima ga za celu grupu. Zahvaljujemo se, naši drugovi su stigli i vreme je za polazak. Fotografišemo se za uspomenu, kačim voće pozadi, na ranac, odlazimo uz mahanje i odmahivanje... Zaboravljam da zabeležim ime ovog sela i ime domaćina, da im pošaljemo fotografiju, te neka im ovaj tekst bude zahvalnica za lepo druženje. Zamičemo za ugao, povećavamo brzinu, kesa puca i jabuke i šljive se veselo kotrljaju po asfaltu ovoga bezimenoga sela. Ostaje samo jedna mala, malecka jabučica koju neko stavlja u svoju torbu!

Slika

Nastavljamo put po kraju koji se zove Pusta Reka, po istoimenoj rečici koja protiče ovuda. Dosta dobar naziv za ovaj kraj u kome je sve, zaista pusto. Kako zemlja nije plodna, retka su polja pored puta u kojima bi ljudi obrađivali zemlju tako da retko koga sretnemo...
Nailazim na selo Donje Brijanje kroz koje prolazim velikom brzinom, pridržavajući svoje biciklističke gaće da mi se ne desi štagod neprijatno. Nekoliko kilometara dalje opušteno i polako vozim kroz selo Gornje Brijanje, jer, kao da sam znao, jutros sam se obrijao!
Put prema Bojniku se razvukao, Sunce nemilosrdno peče dok se po zemlji valja vruć i uporan vetar koji duva u lice i ne da nam da brzo vozimo. Voda u bidonima je vrela i nestaje velikom brzinom. Ne stižemo da se znojimo, majice se na nama suše a put traje... Na pola puta nailazimo na nekakvo imanje, ulazimo u dvorište, prolazimo kroz voćnjak i dolazimo do kuće ispred koje se u ležaljki neko odmara. Ispred kuće je veliki montažni bazen, česma sa vodom, po drveću visi voće koje mami da ga uberemo, hladovina vlada po celom dvorištu. Svet sasvim drugačiji od onog koji vlada napolju, na užarenom i bezvodnom asfaltnom putu. Pitamo za vodu, domaćica, koja je ovde na odmoru a inače je iz Beograda, pokazuje česmu. Dugo pijem, podmećem glavu pod mlaz vode. Kvasim majicu... Punimo bidone, zahvaljujemo se i odlazimo.
Bojnik. Gradić na jugu Srbije. Mali, siromašan... U centru drvena, nevešto napravljena bina, prekrivena plastičnom folijom i veliki transparent na kome je ispisano „10. PUSTOREČKO LETO ‘06“. Bio je ovde, ili još traje nekakav kulturno-umetnički program za koji ne želimo da znamo nego Rade i ja tražimo, šta drugo, mesto za pojesti nešto. Nalazimo hotel koji se nekada mogao nazvati luksuznim. Sedamo, osim društva od nekoliko muškaraca koji piju pivo jedini smo gosti. Od kuvanih jela, ima gulaš i to samo dve porcije... Šta ima još, pitamo, i jedva nekako naručismo šest porcija hrane. Kuvar je sam a ima dosta gostiju pa ne stiže sve, objašnjava nam konobar, a i godišnji su odmori pa eto... Jedemo to što su nam servirali, plaćamo te sedlamo bicikle i odlazimo.

Slika

Vozimo ka Brestovačkom jezeru. Teren je blago talasast i krajolik je mnogo lepši nego u prethodnom delu dana. Sunce je uminulo, pored puta ima niskog rastinja koje daje osećaj hladovine. Prolazimo pored sela u kome žive Romi u uslovima koji se ne mogu nazvati ljudskim. Kuće su male, pravljene od zemlje, ispred njih se polomljenim igračkama igraju musava, golišava deca. Većina kućica nema ni struju ni vodu, oko njih je gola, utabana zemlja. Prestiže nas prepotopski, tandrkavi bicikl koji vozi nasmejani rom, sa detetom na srednjoj šipki. Pozadi ima metalnu korpu iz samoposluge u kojoj nosi paradajz i namirnice za večeru. Pitamo ga gde je jezero, i dalje se smejući objašnjava, („imate još dvajes minuta pa će se kupate“) raspituje se ko smo i odakle smo, te skreće sa puta i grabi biciklom uz brdo, sa radošću noseći porodici hranu, radujući se čak i što će se mi kupamo. Velika sreća zrači iz njega, odavno nisam video tako zadovoljno lice, ovaj naš poznanik je izuzetak koji potvrđuje pravilo da za sreću nisu potrebna materijalna bogatstva, dovoljan je letnji dan, paradajz salata i parče mesta gde će se prespavati.

Slika

Stižemo. Lepo jezerce, okruženo peščanom obalom. Preko puta ima zgodnog mesta za šatore. Polazimo svi da obiđemo jezero, međutim obala je strma, Miloš i ja se vraćamo, Vlada, Uglješa i Nemanja nastavljaju da se probijaju, noseći i gurajući bicikle dok rade zamiče u šumu, tražeći asfaltni put koji vodi oko jezera. Silazim do vode i posmatram šta radi ekipa koja je rešila da prođe pored vode, pojavljuju se preko puta, očigledno je da se muče i da im nije lako. Sačekam još malo, razmišljam šta da radim, i vidim pecaroša sa gumenim čamcem kako prilazi obali. Pitam ga da li postoji mogućnost da mi prebaci stvari i bicikl na drugu obalu, hoće, kaže, nema problema... Skidam sa bicikla bisage, ranac i sve polažem u čamac a preko stavljam bicikl. Pecaroš mi kaže da sednem i ja, ima mesta, te sedam i krećemo, u tišini, ne čuje se buka motora. Pitam kako to, kaže da su ovde, na jezeru, zabranjeni benzinski motori te da vozi na akumulator. Lepo je osećaj kliziti po vodi, gledati kako se ostali muče dok najsporiji član nalazi najelegantnije rešenje za prelazak! Prilazim obali, Vlada vadi fotoaparat da snimi moje iskrcavanje, skidam patike sa nogu da ih ne bih pokvasio prilikom izlaska iz čamca. Elegantnim pokretom plasiram patiku ka obali, ona pravi fantastičan luk, te direktno pogađa Vladu u čelo... Ćutim, izlazim iz čamca, ne smem ništa da kažem, mogu da dobijem ukor pred isključenje... Vlada ponosno šeta sa tamnom flekom na čelu koju mu je načinila moja obuća... Idem u ćošak, gde tiho pravim šator...
Okupamo se u mlakoj vodi, napravili smo kamp, sedimo, kuvamo supu, lepo veče, topli pesak, mesečina. Utisak kvare jedino izletnici sa druge strane jezera, koji iz velikog razglasa u automobilu, a baš pored Miloša koji je rešio da ostane tamo, puštaju preglasnu, i neki bi rekli, lošu muziku.
Završio se i ovaj, sedmi dan našeg puta, bogat događajima, ljudima i predelima. Prošlu noć provedosmo malte ne u centru Niša, a sada, evo nas u zabiti, pored lepog jezera, na mlakom pesku...
Korisnikov avatar
Momir
Freebiker
 
Postovi: 29
Pridružio se: 02 Feb 2005, 21:09
Lokacija: Beograd

Istočnom Srbijom do Ulcinjske plaze, VII-XV

Postod Momir » 03 Sep 2006, 22:40

05.08. subota - dan osmi

Budim se pred jutro, još nije svanulo. Počinje kiša, mitraljira po krovu šatora. U vreći za spavanje ugodno, toplo, u šatoru plavkasta polutama, tonem opet u san. Uglješa, koji deli samnom šator, ustaje, izlazi i kupi veš koji smo ostavili sinoć da se suši. Vraća se sa suvim vešom, kasnije ga proglašavamo herojem dana. Zaspim. Budim se još nekoliko puta, kiša i dalje pada, i dalje mi je toplo i prijatno u šatoru, godi mi odmor. Konačno, oko jedanaest sati izlazimo, počinje da se razvedrava. Još par naleta kiše, i veliko plavo na nebu je sve veće i sve plavije. Pakujemo kamp, sušimo naše vigvame, utežemo opremu, vezujemo vezice, zatežemo elastične trake, i posle nekog vremena polazimo.

Slika
Zbog kiše vazduh je kristalno čist, dok se penjemo putem iznad jezera često zastajemo da fotografišemo predeo. Beli oblaci, plavo nebo, zelenilo prirode i mirisan vazduh... Tako reći kao na slici koja se može kupiti od slikara ispred svake veće pijace a za sitne pare sa sve ramom. Vozimo ka selu Magaš, gde smo se dogovorili da se nađemo sa Milošem, koji je spavao sa druge strane jezera. Prolazimo pored retkih kuća koje su okrečene u belo i neobično uredne, po dvorištima je trava pokošena i sve je čisto. Stižemo u selo. Nalazi se u brdu, nije bogato ali je na svoj način lepo. Kuće su stare, malo ima novih ali su održavane. Krivudav put vodi do seoske prodavnice gde stajemo namerni doručkovati. Ispred, naravno, neizbežni drveni sto i klupa, nekoliko ljudi sedi i razgovara. Pozdravljamo ih, ulazimo unutra, svako kupuje šta želi. Prodavnica lepo snabdevena, ima svega od plastičnih kanti, uvelih paprika, paradajza, plavog kamena... Prodaje se čak i kamen za kupus! Veeliki, robustan, jedno deset kilograma, a cena mu je osamnaest dinara. Po kilogramu. Taman za bure. Htedoh da kupim jedno dvesta grama, ali mi je pažnju odvukla prelepa hamburška slanina, bela, prošarana rozim te kupih dvesta grama ove divote. Ispred prodavnice raširismo hartiju po stolu i počastismo se. Seljani dolaze u prodavnicu, odlaze, gledaju nas i čude nam se, pitaju ko smo i odakle smo. Odgovaramo uglavnom tako što na pitanje odakle dolazimo pomenemo mesto gde smo spavali, a gde idemo, kažemo ime mesta u kome nameravamo da kampujemo i na taj način skraćujemo objašnjavanje o našem putu. Kada se zapričamo sa nekim, onda možemo da govorimo o detaljnoj ruti našega puta što izaziva divljenje, čuđenje, odmahivanje glavom, kako gde.


Slika


Čuje se kloparanje kopita po tvrdom asfaltu, i do prodavnice pristiže prava pravcata čeza! Deda, koji je vozač, izlazi, ide nešto da kupi, u kolima ostaje baba sa malom unukom. Interesantno nam je kako ovo čudo tehnike radi, gledamo konjića sa crvenom kićankom koji je upregnut. Kola su drvena, imaju opruge koje omogućavaju udobnu vožnju po neudobnim seoskim putevima, klupu pokrivenu ćebetom na kojoj se sedi i upravlja, dva točka, (isto kao bicikl!) trubu, kočnicu... Pitam mogu li da se provozam, baka kaže da sačekamo dedu, pa da ga pitam, ona ne zna da vozi (možda zna ali se nema vozačku dozvolu). Deda izlazi iz prodavnice, dovikujem mu „Deda, ‘el smem da se provozam sa vama?“ Deda deluje kao da mu je drago, potvrđuje mi i kaže da uđem. Smeštam se između babe i dede, unuka je babi u krilu, i krećemo, klipara-klapara vozimo se do kraja sela, deda okreće kola i vraćamo se do prodavnice. Prvoklasna vožnja, mekana. Klima uređaj je uključen, što konjić brže ide klima bolje radi. Dovozimo se do kraja sela, okrećemo kola i vraćamo se do prodavnice. Zahvaljujem se i izlazim



Slika

Na izlasku iz sela prestaje asfalt. Opet vozimo po makadamskom putu. Vreme je sunčano, lepo, put se penje uzbrdo ali ne traži puno napora. Prolazimo selo Dobra Voda, ulazimo u planinu. Moramo je preći i nastaviti ka Kuršumliji. Vozimo, polako trošimo ovaj lepi dan. Posle nekog vremena nailazimo na raskrsnicu puteva, nismo sigurni kuda treba da pođemo. Vlada gleda na GPS uređaj, te odlučuje da treba ići levo, uzbrdo, voziti još malo pa ćemo onda nizbrdicom pravac do asfaltnog puta koji će nas odvesti do Đavolje Varoši. Krećemo levo, i ovo levo postaje sve strmije. Posle nekog vremena silazimo sa bicikala i guramo ih, nije moguće voziti. Nebo se naoblačuje, planina polako pokazuje svoje zube. Postaje hladnjikavo, i dalje je strmo, ni traga od prevoja. Guramo svoje natovarene bicikle... Kada vidim krivinu na putu pomislim da je iza nje spasonosna nizbrdica, međutim ugledam novu, i još strmiju uzbrdicu. Nastavljam dalje, opet sam kao najstariji i najsporiji član sam i negde na začelju grupe. Ne zato što sam se umorio nego samo gledam da nije neko zaostao. Nebo se natmurilo, tamni oblaci prete da izbace svoj mokri tovar na umorne bicikliste, mi i dalje vozimo, i dalje je teška i dugačka, makadamska uzbrdica koja traje. Konačno, posle par sati što guranja, što voženja, stižemo na prevoj!. Ugledamo vrh Radan planine sa svojim repetitorom koji se nalazi na par stotina metara iznad nas. Opet smo na raskrsnici puteva, iznenada se spustila magla tako da je vidljivost skoro nula. Tačnije, magla se nije spustila nego je na svom mestu, ali smo se mi popeli nebu pod oblake. Pitamo našeg hrabrog lidera kuda, odgovara nam tako što daje ostavku na svoju funkciju, ne želi više da bude naša avangarda, slomilo ga je što je odabrao pogrešan put, njegov nežni nervni sistem ne može to da podnese! Tešimo ga mada smo i mi sami uplašeni, ako je Vlada malodušan, šta ćemo onda mi?

Slika


Čekamo na raskrsnici da se pojavi neko ko će nas uputiti na pravi put, postalo je veoma hladno i preti kiša te oblačimo dukserice i šuškavce. Pojavljuje se auto, grabi uz planinu, zaustavljamo ga i pitamo za put. Vozač nam objašnjava, („Samo desno i spuštate se u Prolom Banju“) pa taj pravac i uzimamo. Najzad nizbrdica! Put je jako loš ali može da se vozi. Sada stvarno sumnjam da ovaj put vodi na plažu, mislim da smo negde kod Albukerkija pogrešno skrenuli ali nastavljam dalje. Pre nekoliko satti bilo je leto a sada vozimo po pravom sivom, novembarskom danu. Nailazimo na nekakav katun, pitamo za put, nastavljamo te u podnožju planine, malo ispred prvih kuća nailazimo na putokaz ka hramu svetog Lazara, gde se ovaj pomolio Bogu, sa svojom vojskom a pre Kosovskog boja. Posetismo ovo mesto koje nije ostavilo veliki utisak na nas, drvena crkva novijeg datuma prekrivena novim crvenim crepom. Radno vreme crkve je do 17 sati, sve je zatvoreno, opet sedamo na bicikle i uskoro nailazimo na prve kuće u Prolom Banji. Miloš predlaže da nađemo nekakvu sobu, vlažno je i hladno a opet preti kiša. Raspitujemo se, šalju nas tamo i ovamo, retko ko je raspoložen da primi goste samo za jednu noć. U jednoj kući tražimo jednu sobu, a možemo da spavamo i na podu u vreći, i takvu uslugu dobijamo, tri kreveta i tri spavanja na podu za šesto dinara po osobi dok je regularna cena četiristotine dinara! Ne želim da nastavljam razgovor sa ovakviom ljudima, još malo se muvamo okolo i heroj dana, Miloš obaveštava nas da je našao prenoćište za trista dinara, krevet i posteljina! Nalazimo ovu kuću, dogovaramo se sa gazda-Božom oko smeštaja i konačno, posle osam dana noćas ćemo spavati u sobama, u mekanim krevetima!
Kuća koju ćemo noćas koristiti zidana je na veoma čudan način, prilepljena je uz stenu i ima puno malih sobica koje su krajnje skromno opremljene. Toaleta ima nekoliko, naravno zajedničkih, jedan je u dvorištu. Kasnije smo saznali da ovde ima čak četrdeset ležajeva! Zimi se kuća ne koristi a Rada i Boža, vlasnici, vraćaju se u selo a dolaze opet sa prolećnim danima da se bave svojim rentijerskim biznisom. Sedimo u kuhinji gde ima nekoliko starijih ljudi i žena, banjskih gostiju, televizor je uključen, ide dnevnik a napolju je počela jaka kiša. Istuširao sam se hladnom vodom, tople nema iako postoji bojler, pričamo, pijemo kafu. Svima je interesantno kako to mi putujemo svojim biciklima, a meni je interesantno zašto se dolazi u ovaj luksuz kada „Prolom“ vode ima u svakoj samoposluzi a desetak dana koristiti sobu sa golom sijalicom na plafonu i škripavim krevetom pored koga je isluženi kuhinjski astal mi se ne čini kao nešto što bih smatrao uspelim godišnjim odmorom. Ipak, srdačno druženje nas matoraca potire skromnost ovoga toploga doma, te reč po reč, skuvasmo naš obavezni obrok-supu iz kesice, ovog puta na električnom šporetu, i pojedosmo ga. Kiša je polako prestala, obukli smo trenerke i pošli da razgledamo okolinu. Naš drug Vlada je došao k sebi, nije više malodušan, ponovo je ono što je i bio - neustrašivi vođa ove ekspedicije! Dođosmo do hotela gde se upravo održavao izbor za „mis“ nečega, načuli smo da je ulaznica sto dinara. Malo smo virili kroz prozor, ogromna, prepuna sala, a devojke u kupaćim kostimima šetaju između stolova. Malo gledamo, malo komentarišemo, te napuštamo ovaj epicentar prolombanjske zabave i polazimo u potragu za pljeskavicom jer sam još uvek gladan. U dva koraka smo na periferiji ove nadaleko poznate banje, dva koraka nazad i opet smo u centru! Cela banja se sastoji, u stvari, od izvora tople i lekovite vode oko kojega je sazidan hotel, a oko koga su po stenama izlepljene kuće sa sobama za izdavanje. I to je sve. Korak levo, i eto nekakvoga ugostiteljskog objekta sa velikom zadimljenom salom, restoran nekakav. Za šankom naručujem pljeskavicu u lepinji, nema lepinje te posle petnaestak minuta dobijam stvarno ukusnu pljeskavicu između dva parčeta hleba, umotanu u aluminijumsku foliju po evropskoj ceni, što je i jedina sličnost ove banje sa Evropom. Korak desno i eto nas u svojim sobama, u krevetima, a već je jedanaest i trideset, umorni od burnog noćnog života brzo zaspimo u mekanim, škripavim krevetima.


06.08. nedelja - dan deveti

Ujutru odlazimo do pekarice u blizini, doručak... U dvorištu kuće u kojoj su nam tražili šesto dinara za spavanje na podu zanimljiv prizor: Stoji bakica u dvorištu, obučena u starinsku odoru, sa obaveznom maramom na glavi i štapom, posmatra šta se događa po Banji, a Banja je tolika da može jednom pogledom da je obuhvati. Pored nje prolazi mlađa žena, gradski odevena, očigledno banjski gost, ide ka poljskom klozetu koji iz higijenskih razloga nije postavljen u kući. Čuje se komentar gošće „A platila sam ti ovaj dan i moram sada da izađem iz sobe, sram te bilo“. Bakica se ne da omesti u svom vlasničko-domačinskom položaju i odgovara smirenim, staračkim glasom, kao da govori unucima na krilu :“********* te u usta!“
Polako stavljamo svoje stvari na bicikle. Miloš je još sinoć oprao sitan a i veliki veš, suze su tekle niz njegovo lice kada je u kupatilu ugledao pravu pravcatu veš-mašinu. Dovoljno mu je bilo saznanje da će spavati nedaleko od predmeta svoga obožavanja, makar i ništa ne oprao, da bude miran i spokojan. Rade je spakovao sve što ima u džepove šuškavca i odmarao, Uglješa je merkao stene okolo i razmišljao kako da se na brzinu popne na neku, taman dok se Nemanja spakuje, što znači da ima celo pre podne. Vlada, naravno, u žurbi, treba nadoknaditi jučerašnji dan koji je tako reći izgubljen jer smo malo vozili, a da ne bi bio u depresiji doručkovao je. Jednu pogačicu. Najstariji član grupe... naravno, guma. Gazda Boža stoji pored nas, stvarno mu je drago što smo mu bili gosti, preporučuje se i za drugi put, zašto da ne! Plaćamo, odlazimo jedan po jedan.

Slika

Nalazimo se kod izvora, centra banjskih događaja. Ovde se svi gosti znaju, početak jednog velikog romana glasi: „Govori se da se ne keju se pojavilo novo lice, dama sa kučencetom“. U našem slučaju govori se da se pojavilo šest ludaka na biciklima. Gosti se međusobno pozdravljaju, ali ne sa „dobar dan“ i „dobro jutro“, nego „a koliko si popila/o danas?“ Odgovori su različiti, od jednog do deset litara vode. Aha, a ja sam tek dve litre, razmišlja pitač, i žuri ka izvoru da natoči i popije bar čašu više od svoga komšije. Kada već nije u prilici da sazida kuću bar jedan sprat višu. Ili da ima kravu više. Ili ženu.
Napuštamo ovu veselu banju. Lepim lokalnim asfaltnim putem spuštamo se do magistrale na koju izlazimo kodmesta Rudare gde skrećemo levo, ka Podujevu. Put nije prometan, verovatno zbog blizine granice sa Kosovom, ravan je i prijateljski tako da brzo stižemo do skretanja ka Đavoljoj Varoši. Put je sada sporedan, kamenit, makadamski sa propalim asfaltom, vodi kroz surovu prirodu južne Srbije. Posle četiri kilometra nalazimo nešto što bi se moglo nazvati ugostiteljskim objektom, prolazimo ga i vidimo stazu koja vodi ka svatovima. Ima začuđujuće mnogo turista, po kolima vidimo da su sa raznih strana Srbije i ostalih zemalja.
O ovom mestu sam slušao još kao dete u nekada popularnoj emisiji „Karavan“ koju je uređivao i vodio Milan Kovačević. Tada sam saznao za ovaj prirodni fenomen i nekako mi se urezala u sećanje legenda o nastanku ovoga mesta. Po jednoj od legendi figure predstavljaju okamenjene svatove, koji su po nagovoru đavola hteli da venčaju brata i sestru, pa ih je bog okamenio da bi sprečio rodoskrnavljenje. „Svatova“, odnosno kamenih figura ima 202, i predstavljaju figure u obliku kupa ili piramida. Nastale su erozijom zemljišta usled kiše. Imaju karakteristične kamene kape na vrhu a visine su između dva i petnaest metara. Spoljašnje sile (kiša, sneg, led, vetar) vremenom nagrizaju "kule" i ruše ih, na jednoj strani, dok se usled spiranja tla stvaraju nove na drugoj strani. Tako se zemljani stubovi "pomeraju" uvlačeći se sve dublje u unutrašnjost planinske kose. Teren na kome su "kule" postaje sve strmiji i nepristupačniji za posetioce. Ovaj fenomen je vrlo redak u svetu.

Slika


Kakva prilika za penjačke sposobnosti visinskog dela naše ekipe! Sa montažne terase koja je postavljena kao vidikovac Ugleša prelazi na uzan, zemljani greben koji se pruža iznad ponora. Za njim se upućuje i Rade, i tako se fotografišu, raširenih ruku, kao da lete, dok se kamenčići kotrljaju niz rubove ove strmine. Ne smem ni da gledam ove alpinističke poduhvate, spuštam se do sigurnosti ugostiteljskog objekta gde poručujem pljeskavicu. Naravno po evropskoj ceni. Uskoro dolaze svi, jedemo, polazimo prema biciklima koje smo ostavili na početku staze. Naravno, sačekuje me izduvana guma, brzo je menjam i polazimo. Uskoro, čudno ali istinito, i Milošu se guma izduva! Radujemo se svi zajedno što nije u pitanju moj pneumatik, menjamo i nastavljamo ka magistrali koja će nas odvesti u Kuršumliju.
Stižemo. Posle podne. Gladni, znojavi, žedni. U centru ovog gradića vuče se lenjo, prašnjavo nedeljno posle podne u kome se ništa i nikada ne događa. Ni radnim danima. Razmišljamo gde ima kakva krčma u kojoj ćemo pojesti ukusan ručak. Na horizontu, sa raskrsnice, se pojavljuje nekakvo veliko, plavo i ne baš inteligentno biće. Kuršumljijski policajac. Zakon i red. Ima da se poštuje. Bre. Vlada ga uočava i iskusnim pookretima zamiče iza krivine uz komentar „oh, ne opet!“. Vidim ga i ja. Policajac sporim, dostojanstvenim korakom ide ka nama nameran da nam pokaže ko je ovde glavni, neće svaka šuša da mi se šeta biciklom po Kuršumliji!. Mislim, e nećeš... Nameštam moj osmeh broj 16. I pre nego što je policajac bilo šta rekao pitam ga „Dobar dan, gde ovde može nešto da se pojede?“ Dao sam mu na važnosti, policajac sav ponosan objašnjava gde ima neka krčma (posle se ispostavilo da ne radi danas) vodimo kao neki razgovor. Ipak, uzima nam podatke, za svaki slučaj, pita za devojačko prezime majke, pita da li smo osuđivani, nismo, („el treba da proveravam?“) ... Pa šta i da jesmo i da nismo, ko je osuđivan ne sme da vozi bicikl, šta? Konačno, pošto je prekratio vreme i ubio pola sata od svoje smene, pušta nas te odlazimo u centar, u park gde jedemo nekakvu piletinu u lepinji sa kioska, po kuršumljijskoj ceni. Odlazimo do pijace, kupujemo voće, te napuštamo ovaj grad sa nadom da se nikada u njega nećemo vratiti. Upisujem ovo u svoj bedeker kao još jedan primer antireklame za srpski turizam.
Vozimo prema Blacu. Uspon, pa nizbrdica. Meni je guma do polovine izduvana, povremeno je dopumpavam. Navlače se oblaci, vreme se opet menja, proganja nas onaj oblak sa Radana od juče. U jednom momentu Rade i ja menjamo bicikle te tako nastavljamo. Konačno u selu Barbatovac počinju prve kapi kiše, tražimo mesto za kamp. Sklonimo se ispred limene nadstrešnice, sačekamo da prođe pljusak. Vidim ljude kako sede, a gde, ispred prodavnice preko puta škole, pitam da li se može zanoćiti u školskom dvorištu, odgovaraju potvrdno. Vlada i Rade odlučuju da postave šator na betonu ispod nadstrešnice, ostali se sele kod škole, baš pored biste narodnog heroja Radoša Jovanovića Selje koji će nas noćas čuvati. Sačekamo da prođe kiša, odlazimo do prodavnice i tamo sedimo, pričamo, pravimo plan za naredni dan, ko hoće večera, Nemanja veliko i dva komada, naravno. Kasnije se povlačimo u šator, prilaze nam seoski momci koji se okupljaju u dvorištu škole, pričamo malo sa njima, povlačimo se u šatore. Malo kasnije, čujem kako se polako otvara patent-zatvarač od šatora u kome spavamo Uglješa i ja, plašim se da nije duh Radoša Jovanovića-Selje došao da nas otera zato što ga uznemiravamo. Ne, to je samo Miloš, pita da okači veš kod nas u šatoru, kod njega nema mesta...



Slika


07.08. ponedeljak - dan deseti

Rutina. Pakovanje kampa. Prodavnica. Doručak. Menjanje moje gume. Čekanje Nemanje. Polazak. Vozimo prema Blacu. Ovo je jedna od manje interesantnih deonica nešeg puta. Stižemo u grad, pitam za prodavnicu guma za bicikle, šalju me u tržni centar gde se nalazi prodavnica, pitam bez mnogo nade za spoljne gume, međutim, ima! „Tigar“ Pirot, dimenzije odgovaraju, kupujem. Odlazimo u gradski park, skidam stare, stavljam nove, posle se ispostavilo da do kraja ture nisam imao više ni jedan gumi-defekt! Prilazi nam ekipa lokalne TV-stanice, pitali su nas standardna pitanja, odakle idemo, gde idemo... Za trenutak smo postali TV zvezde, kažu da svako ima svojih pet minuta slave. Mi smo naš deo iskoristili u gradskom parku u Blacu.
Vozimo prema Kopaoniku. Plan je da se noćas kampuje na vrhu ove planine. Nisam spreman da vozim toliko uzbrdo, raspitujem se kakav ima prevoz i odakle, da bih pošao autobusom. Saznajem da iz Brusa ima linija koja vozi do Pančićevog vrha, tako da vozimo ka ovom potkopaoničkom mestu za koje me vezuju uspomene iz ranog detinjstva. Vozimo kroz razna sela, koja su očigledno mnogo bogatija od onih koja smo prošli prethodnih par dana. Pejsaži su pitomiji, puno je šume po okolnim planinama, preovlađuje zelena boja umesto žute koja nas je pratila do sada. Veća je i naseljenost, na sve strane su kuće, zaseoci, sela. Počinje i kiša, opet. Stajemo ispred prodavnice i ispod tende pijemo sok, jedemo napolitanke, čekamo da prestane. Oko dva sata ulazimo u Brus. Saznajemo da autobusi za Kopaonik polaze rano ujutru, do sutra nema ništa... odlučujem da ostanem ovde, kopaonička uzbrdica sa Pančićevim vrhom na 2016. metara nadmorske visine je suviše veliki zalogaj za mene. Rastajemo se u centru ovog gradića, pet neustrašivih jahača odlazi na svojim limenim konjićima u maglovite planinske visine, ko zna kada ćemo se i da li ćemo se još videti... Mašemo jedni drugima, suze nam se slivaju niz lica dok nam hladan planinski vetar mrsi kose, zaklinjemo se da ćemo se opet sresti, negde, nekada...
Ostajem sam. Malo je neobično, desetak dana biti u grupi a onda odjednom biti prepušten samom sebi. Ipak, lutam po gradiću, za koga me, kako sam kazao, vezuju uspomene iz prvog razreda osnovne škole, davne ’71 godine. Te daleke godine (Muzika iz serije „Grlom u jagode“) rodio se Riki Martin, rodila se i Vinona Rajder, umrli su Fernandel i Džim Morison, Pablo Neruda je dobio Nobelovu nagradu za književnost, U SAD-u je zabranjeno reklamiranje cigareta na radiju i televiziji, Kemal monteno je pevao pesmu „Jedne noći u decembru“ a ja, ja sam sa školom letovao u Brusu, u dečjem odmaralištu „Zvezdara“!
Od tada, evo 35 godina, nisam bio ovde i ceo dan sam razmišljao kako će to da izgleda kada se posle toliko vremena pojavim na ovom mestu? Nemam nikakvu predstavu gde je odmaralište, ne znam čak ni da li postoji još uvek. Ne želim ni da pitam, pokušavam da nađem po sećanju. Sećam se samo bungalova i zajedničkih soba, letnjih večeri... Vozeći tako, ugledam sa desne strane puta fudbalski teren, pomislim kako bih mogao da podignem šator na ovom mestu, kada mi se, kao posle amnezije, vrati sećanje na teren od pre tridesetpet godina na koji su nas vodili da igramo fudbal, pa smo moj drug Uša i ja stajali na ovom mestu, a kako nismo bili nikakvi fudbaleri, samo smo odšetali usred utakmice u poslastičarnicu na kolače. Odmaralište je tu negde, prisećam se, sa leve strane, i stvarno nedaleko odatle evo stare kapije od cigala koja vodi ka barakama! Kada sam bio mali nije mi se činilo tako blizu... Ulazim unutra, prolazim nekadašnju prijavnicu, prve bungalove, i dolazim do trpezarije koju sam prepoznao odmah, ista je kao nekada! Na ovom mestu, ispred ulaza su se događali glavni događaji u odmaralištu, ujutru je bilo podizanje zastave, uz pevanje himne „Hej Sloveni“, fiskultura pa doručak. Posle toga su bile dnevne aktivnosti, ručak, odmor, užina (hleb i mast sa alevom paprikom, više nikada nisam tako slatko jeo ovu hranu) posle spuštanje zastave, par drugarskih pozdrava za nekoga ( Z D R A V O – zdravo – zdravo – zdravo) a uveče je bila igranka, uz pomenutu pesmu „Jedne noći u decembru“ i slične, a nekada su nama deci puštali filmove na otvorenom, postojao je nekakav veliki kino-projektor.
Prisetio sam se još mnogih stvari za koje nisam ni znao da se sećam, stajao na ovom mestu i razmišljao. Pojavila se jedna žena sa kojom se upustih u razgovor, saznao sam da je odmaralište napušteno početkom devedesetih godina, dosta baraka je uništeno (stvarno, sa desne strane nekadašnje staze sada nema ničega a bilo je na tom mestu nekoliko spavaonica, u jednoj od njih sam spavao) posle par godina ovde su se uselili meštani Brusa koji nisu imali rešeno stambeno pitanje, te sada tu žive, doveli su struju, vodu i stvorili uslove za normalan život.
Napuštam ovo mesto. Tražim gde bih mogao da spavam, ne ide mi se daleko od naselja, imam ujutru u 6:30 autobus. Nigde zgodnog mesta za kamp, pitam tetke koje prodaju voće ispred autobuske stanice da li neko izdaje sobe, veoma ljubazno se trude na se sete te me šalju kod nekog krojača koji nije raspoložen za goste. Vraćam se kod njih, odvode me do jedne kuće gde mi domaćin pokazuje lepu sobu gde bih mogao da spavam, ako mi odgovara krevet... Kako da ne odgovara, pitam za cenu, kaže da ne zna ni sam, koliko ja odredim. Predlažem mu cenu koju smo platili u Prolom Banji, trista dinara i slaže se. Ubacujem bicikl u zadnje dvorište, stvari u sobu, bojler je uključen i posle sat vremena kupam se toplom vodom, prvi put posle dosta vremena. Kasnije sređujem bicikl, pritežem šta treba pritegnuti, te idem u grad. Kupujem novine, čitam, da se nije dogodilo nešto važno za ovo vreme dok nisam pratio svetska događanja. Sedim u kafiću, pijem kafu, počinje jak pljusak koji traje... Razmišljam o ostatku ekipe, šta li rade i gde li su sada? (Posle sam saznao da su Vlada Uglješa i Rade stigli pre kiše, Miloš je pokisnuo ali stigao na svojim točkovima, dok je Nemanja, najmlađi član, na četiri kilometra od planinarskog doma „Rtanj“, gde su uzeli sobe, skroz pokisnuo te je zvao taksi koji ga je prebacio u bezbednost). Vraćam se u kuću, razgovaram sa domaćinom, Dušan se zove, o svakodnevnim stvarima, o ekonomiji ovoga kraja, o turizmu i slično. Povlačim se u sobu, nameštam alarm na mobilnom telefonu da me probudi rano, te zaspim.


08.08. utorak - dan jedanaesti

Budim se već oko pet sati, pakujem stvari na bicikl i polazim. Kuća je blizu stanice i nije mi mnogo vremena trebalo do nje. Čekam autobus, vreme je oblačno ali nije hladno. Ne izgleda da će kiša. Vozač mi kaže da unesem bicikl unutra, u bunkeru nema mesta a nije gužva, te tako i uradim. Autobus polazi, ima dosta berača borovnica sa plastičnim posudama. Juče sam saznao da se ovo voće dobro plaća i da vredan berač može za vikend dobro da zaradi. Tu su i ljudi zaposleni u turističkim centrima, idu na posao. Prolazimo kroz Brzeće, pored puta drvena tabla, belom bojom napisano „Nameštam lance“ i broj mobilnog telefona. Kao lokalni trač saznao sam i da meštani Brzeća zimi nameštaju lance na vozilima a cenu određuju prema tipu vozila. Kada naiđe nekakav veliki džip iz koga vozač samo pruži ključeve, cena iznosi 50 evra, ako vozač izađe i kao malo pomaže onda je cena nešto niža. Kod jeftinijih modela automobila i cena je manja. Kada nema snega, meštani ne sede skrštenih ruku nego vredno polivaju put vodom da se zaledi, tako da imaju posla tokom cele zimske sezone, bar dok traju mrazevi.

Slika

Autobus se odavde već ozbiljno uspinje uz planinu, gledam uspon i drago mi je što se nisam usudio da juče krenem ovuda. Vreme se menja, počela je kiša, sitna, rominjava, berači izlaze i posle nekog vremena skoro sam sasvim sam u autobusu. Konačno, na vrhu, izlazim kod JAT-ovih apartmana, iznosim bicikl i stvari i tek sada vidim kakava je temperaturna razlika u odnosu na podnožje. Termometar pokazuje šest stepeni iznad nule, a kiša kvasi... Oblačim zimske stvari, dukseve, jakne, pokrivam bisage, na noge preko patika stavljam kese, i tako zimski opremljen vozim do planinarskog doma. Ulazim unutra, i u trpezariji zatičem moje drugove, baš za doručkom. Sedam i ja pridružujem im se, doručkujemo. U domu je prijatno, toplo, napolju kiša, zimsko vreme.
Ipak, vreme je za polazak. Čekam dok se svi pakuju, ja sam spreman još od pet sati jutros. U jednom momentu prilazi nam simpatična planinarka, pita „da li smo mi ti momci koji su krenuli na more biciklima, popeli se na Kopaonik i koji prelaze sedamdeset kilometara dnevno a o kojima priča ceo dom?“ Skromno odgovaramo da smo mi upravo ti, preuzimam deo nezaslužene slave na sebe...
Konačno, krećemo. Očekuje nas dugačak i lep spust u dužini od dvadesetak kilometara, do mesta Rudnica, na, kako se to kaže u medijima, „administrativnoj granici sa Kosovom“. Ovde se gradi nov put, tako da vozimo po devičanskom, biciklističkim točkom netaknutim putem. Postižemo velike brzine i što smo niže, sve je toplije. Na 1500 metara visine, već je opet proleće, skidamo jakne, fotografišemo predele, odavde se lepo vidi Kosovo (neizbežno nam se nameće pesma „Vidovdan“) Nastavljamo, mestimično prestaje asfalt te možemo da vidimo kako izgleda život u ovim selima pre dolaska civilizacije, ponegde nas čak i pitaju dokle su stigli radnici. Konačno, stižemo u prizemlje Kopaonika, pravo na graničnu rampu. Administrativnu, naravno. Iznenađeni carinik, administrativni, ugleda Radeta kako kao metak prozuji, te vikne za njim „Alo, momak, kuda, ličnu kartu“ te opet nastade legitimisanje... Ovaj put je traženje lične karte bio samo povod da razgovaraju sa nama, opet pitanja kuda, kako i slično... Ovde smo se presvukli, jer je opet došlo leto te spakovasmo zimsku garderobu, pozdravismo se sa administrativnim carinicima i policajcima na administrativnoj granici te krenusmo put Raške.

Slika

Prošišali smo kroz ovo mesto i okrenuli opet na jug ka Novom Pazaru, gde smo planirali ručak. Vozimo nezanimljivim magistralnim putem, na svu sreću vreme je lepo. Neko primećuje da smo konačno izbili na pravi put do plaže, i stvarno, poneko nam dovikne „jel’ na more idete?“. Da, najzad smo na pravom putu! Još koja stotina kilometara i eto nas, plavi Jadrane!
Ulazimo u Novi Pazar. Raspitujemo se za dobru krčmu. Gužva je nezamisliva, kasnije smo saznali da je danas pazarni dan. Pravi Istok na Zapadu, Zapad na Istoku kako reče davno jedan pametan čovek. Mnogo vozila, uglavnom novih, niko ne poštuje elementarna saobraćajna pravila. Svako staje onde gde mu odgovara široko otvara vrata i izlazi. Nije važno da li je na pešačkom prelazu, trotoaru, nečijem stopalu... Stupamo u razgovor sa gospodinom koji se poredstavlja kao biciklista, vozio je on do Tutina i svuda, sto kilometara za njega je ništa, a i prodaje bicikle, do sada ih je prodao sigurno sto. I njegov auto je parkiran na prolazu ka nekakvoj kafani, vlasnik izlazi i moli ga da skloni vozilo, ne mogu ljudi da prođu. Na to se naš sagovornik naljuti, „E ne more ćovjek da na miru razgovara sa ljudima a da mu neko ne ***** , esi ti insan, anatema na tebe, evo da mi nije ovog ćovjeka (pokazuje na mene) sada bi te ubio“ te zavrće majicu, za pojasom pored mobilnog telefona ima pištolj. Kafandžija se povlači, a naš novi prijatelj se kaje što nema sada bicikl pored sebe, „evo sad bi poša sa vama, Boga mi!“. Kada bi bio sa nama znači imali bi oružanu pratnju, ipak, hvala... Rastajemo se nekako, i dolazimo do kafane „Meto“ gde jedemo zaista ukusne škembiće po pristojnoj ceni. Na Vladino požurivanje, sastajemo se svi negde u centru grada, gde je ostatak družine koji nije hteo da jede „u Meta“, probamo pazarski specijalitet- mantije. Male kockice testa sa mesom u sredini, ukusom podsećaju na odličan sarajevski burek.

Slika

Napuštamo Novi Pazar, očekuje nas još jedan uspon od hiljadu metara na putu prema našem današnjem odredištu, Rožaju. Na izlasku iz grada nailazimo na ostatke Starog Pazara, mesta gde se nekada trgovalo, odatle i naziv ovog mesta. Grupa kreće, ugovaramo sastanak u Tutinu. Ima dosta uspona, da se ne bi usput sačekivali vozim sam, svojim tempom. Uspon je dugačak ali nije preterano zahtevan, ili sam već stekao kondiciju, polako vozim, razgledam. Prolazim kroz muslimanska sela, vidim to po džamijama sa svojim minaretima. Stajem ispred prodavnice, kupujem breskve i na licu mesta ih jedem, razgovaram sa meštanima, razmenjujemo ljubaznosti. Stižem u Tutin pola sata posle grupe, koja me sačekuje u centru, okružena lokalnim klincima kojima smo atrakcija. Glavni međunjima je Dino, vozi bicikl i odvodi me do prodavnice rezervnih delova za bicikle gde bezuspešno tražim pakne za moje disk kočnice. Vraćamo se pričaju nam da je ovuda pre nekoliko dana prošao par na biciklu, iz Novog Sada. Raspitujemo se za opis, pretpostavljamo da su to naši drugari Olja i Vlada, posle smo utvrdili da su to stvarno bili oni. Kupujemo hleb i pecivo za večeru, ovo je poslednje mesto gde možemo kupovati za dinare jer je blizu granica sa Crnom Gorom. Izlazimo iz Tutina, Dino nam pravi društvo do izlaska iz grada.
Nekoliko kilometara kasnije bez ikakvih formalnosti prolazimo srpski granični prelaz, isto tako i crnogorski te ulazimo u Crnu Goru. Već je kasno, odustajemo od toga da se danas spustimo u Rožaje. Dolazimo do prvog sela, Bać se zove, raspitamo se gde da postavimo šatore i predusretljivi dečak Rahim, zvani Raša odvodi nas do škole pored koje protiče reka. Tu je i njegov drug, Dino, ali ne onaj iz Tutina, prave nam društvo. Na igralištu igramo frizbi, Raša vozi moj bicikl, kasnije postavljamo šatore, kuvamo supu, večeramo. Ispostavilo se da nam je ovo poslednje zajedničko veče na ovoj turi.

Slika

10.08. sreda - dan dvanaesti - 13.08. subota - dan petnaesti

Noćas, pre nego što smo legli, pravili smo okvirni plan za dalje putovanje. Predviđeno je da se ide u NP „Bjelasica“, onosno još jedan uspon od par hiljada metara, i to višednevni. Ne može se stići do nedelje na more, a u ponedeljak moram na posao. Ustao sam prvi, razmišljao šta da radim. Došao je i Raša, pa smo zajedno tako razmišljali. Ostatak ekipe se probudio posle nekog vremena i ne znam šta su razmišljali, ali sam izneo svoju odluku: u Rožaju prekidam turu i idem autobusom do Ulcinja!. Ova odluka je plod dugotrajnog računanja i preračunavanja, ali drugačije ne može, ne mogu da stignem do mora drugačije i da se odmorim par dana što će mi biti potrebno pre posla. Očekivao sam suze, preklinjanja, međutim sve je izostalo, moja hrabra odluka je primljena-hladno. Šta da radim, krenuli smo ka Rožaju, stigli, ručali, izljubili se, rastali se...

Slika

Nastavio sam autobusom do Podgorice, tamo prešao u kombi do Ulcinja, odatle šest kilometara do Donjeg Štoja, kasno uveče stigao kod našeg prijatelja Zvonka gde smo imali smeštaj. Sutradan sam imao kišu kakva se ne pamti u ovo doba godine, tek prekosutra sam video plažu i more, u subotu je opet bila kiša, uveče sam seo u autobus te u nedelju bio kod kuće.
Nemanja mi se pridružio u petak, saznao sam da su on i Miloš takođe odustali od penjanja na Bjelasicu, planirali su da sačekaju Vladu, Uglješu i Radeta negde u Beranama ali je vreme loše tako da se Miloš prvi vratio za Beograd a Nemanja došao u Ulcinj.
A šta je bilo sa grupom koja je rešila da se popne i da ostvari svoj cilj? O tome od našeg reportera iz Mirijeva, Vladimira. Vlado...
Korisnikov avatar
Momir
Freebiker
 
Postovi: 29
Pridružio se: 02 Feb 2005, 21:09
Lokacija: Beograd

Slike

Postod ugi » 11 Sep 2006, 12:37

Veći izbor slika pogledajte u galeriji:

http://vrum.fotopic.net/c1071356.html


--
Korisnikov avatar
ugi
 
Postovi: 9
Pridružio se: 03 Feb 2005, 14:18

Postod Easst » 22 Jun 2008, 18:00

super tekst, ovo je najbolja slika:

Slika

i ljubazna bakica sa sobama od 600 dinara i novo pazarski biciklista su hajlajts :)

e da i cela priča oko kopaonika i rekreativne
Korisnikov avatar
Easst
 
Postovi: 104
Pridružio se: 04 Jun 2008, 21:13

Re: Istočnom Srbijom do Ulcinjske plaze, I-VII

Postod smederevac 64 » 21 Maj 2012, 20:11

procitao sam vase putesestvije kao da sam citao neku knjigu avantura.Verujte mi da sam dobio volju da i ja krenem vasim putem barem po homolju posto mi je to blizu.veliko "svaka cast" i pozdrav iz Smedereva nasim junacima.Voleo bih samo da ste ostavili vise slika sa putovanja ali je i tekst bio na nivou duhovit,lako citljiv i zanimljiv.
smederevac 64
 
Postovi: 1
Pridružio se: 21 Maj 2012, 19:59


Povratak na Turoteka

Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 4 gostiju