Beljanica
jahali : Mandarić i Jovanović, 18-20.06.07
slikovnica : http://www.jovanovic.fotopic.net/c1311011_1.html
Popodnevni autobus za Despotovac je bio prazan – svega 6-7 ljudi u njemu – pa nije bio nikakav problem spakovati bicikle u bunker. Vozač je bio lovac i bio je druželjubiv, pa nam je pričao o maloj populaciji medveda koje su Srbijašume donele ovog proleća na Valkaluci.
U sumrak smo izjahali iz Despotovca uzvodno ne bi li prespavali što bliže planini. Ispostavlja se da drum ne prati Resavu nego se penje na brdo pa opet silazi na reku. Možda smo ipak trebali da iskoristimo bus sve do skretanja za Resavicu. Uzvodno od tog skretanja jahali smo po mraku uz dolinu, dolina je postala klisura, a iz klisure smo kod rudnika uglja skrenuli levo uzbrdo ka selu Sladaja kod kojeg prestaju asfalt i civilizacija i počinje naš uspon. Na skretanju ima motel i par dućana koji rade i u 10 uveče, a autobus razvozi drugu i treću smenu rudara. Oni nose čeone lampe kao i mi, ali imaju i kacige. Rudarsko područje je malo šire, tim uzbrdnim putem prolazimo pored nekakvog postrojenja, odmičemo još bar kilometar uz skoro-pa-serpentine i ipak razapinjemo šator u njegovoj bučnoj senci. Što bi rekao Duško Dugouško – Jelouston nacionalni park.
Ujutro se nismo baš proslavili što se tiče poranjivanja. Sladaja je pred nama, puca pogled na greben Beljanice, na početku sela ima jedno desno skretanje nizbrdo, sledeće je opipljivo uzbrdo i ono je naše, kao što sam i pretpostavio. Točimo vodu i gazimo pedalu uz uspon. Makadam je onako, hm, srbijanski neudoban, nije to ništa u odnosu na Crnu Goru, rastinje je zakržljalo, a sunce surovo. Par dana kasnije u civilizaciji smo saznali da je taj dan i oficijelno bio, baš onako, žestok.
Sa leve strane u par navrata se baš lepo pojavi greben Homoljskih planina, mnogo dinamičnij nego što sam očekivao, i treba obratiti pažnju na njega, jer gore, sa Beljanice, on se više i ne vidi. Ko instalira veliki retrovizor, može da uživa i u dosta dubokom pogledu na Šumadiju, verovatno sve do Rudnika. Na većoj visini mestimično ima i sasvim konkretne bukove šume, koja ume i da prija po ovom suncu.
Kad smo već doobro odmakli sa usponom i, po mojoj proceni, pregazili hiljadarku, stigosmo do raskrsnice. I to konkretne, dva kraka ispred nas deluju podjednako snažno, što se ne slaže sa tvrdnjama mojih mapa i lovca iz autobusa. Naime, očekivali smo da uzduž grebena Beljanice vodi tačno jedan glavni put i da idući njime ne možemo zalutati. Proučavam mapu i ne uspevam da procenim gde se tačno nalazimo i koji put je ucrtan na njoj. Konstatujemo da su nam Rečke trenutno zanimljivije od vrha planine i pratimo levi, nizbrdni krak, i stvarno, njime uskoro silazimo do skroz blesave kraške doline izbrazdane čitavom hijerarhijom potočića i njihovih meandarskih dolinica. Ah, voda ! Sva ova voda, naravno, ponire u krečnjak na kraju doline. Ovde pada zasluženi odmor u hladovini, uz lenjo grickanje nekakvog keksa od zrnevlja.
Nastavljamo ka središnjem delu grebena, naravno uzbrdo, kroz uobičajenu bukovu šumu. I eto nas i na “skretanju” za vrh. Skretanje prepoznajem (naslućujem) po pomalo uočljivoj stazici desno uzbrdo i po činjenici da smo do malo pre imali baš brdo s desne strane, a sad je uzbrdica na desno dosta blaža, kao što po karti i treba da bude na skretanju.
Odosmo dakle stazicom, pešaka, trudeći se da se držimo iste (koliko god da postoji) i da zapamtimo što više usput, ne bi li umeli i da se vratimo. Tako u šumi naletesmo i na divlje konje, prelepe vrance, komada 2, i susret beše prilično blizak. Kada su krenuli za mnom to mi bi čudno, a kada sam u blizini ugledao i ždrebe u društvu još jednog odraslog (ili bar krupnog) konja, bi mi malo i neprijatno. Srećom, staza nije vodila pored ždrebeta, nisam hteo baš da testiram kako roditeljski instinkt deluje na njihovu inače krotku prirodu.
Izađosmo i na livadu, prešavši preko jednog lepog kolskog puta, verovatno istog onog koji se odvajao desno gore pre Rečki. Drugi svet. Kamenje, prostranstvo i duboki vidici. Nadao sam se da će na Beljanici biti više ovakvog pejzaža, i verovatno bismo i prejahali više kroz njega da smo išli tim gornjim krakom i odrekli se Rečki i vode. Prošetasmo do vrha (1339 mnv) i do provalije koja sa južne strane oštro oivičava greben Beljanice nudeći raskošan pogled na kučajsko prostranstvo iza (iznad) koga se šepuri prepoznatljivi piramidalni Šiljak. Duvao je onaj tipični grebenski vetar, već pomalo ladnjikav, taman da upotpuni atmosferu. Imao sam želju za dužom šetnjom pored provalije, ali sunce već beše nisko pa smo požurili nazad. Nije da nismo gubili onu stazu usput, ali je nekako opet napipasmo, siđosmo do druma i nađosmo bajkove žive i zdrave u gustom žbunju.
Teraj dalje, ubrzo se sa našim drumom opet spojio i onaj gornji, malo spusta, Emilovo drvo (odma sam ga prepoznao, http://sel-emil.fotopic.net/p22549110.html ) i eto je Busovata s leve strane. Treba još malo produžiti napred, a onda se levo nizbrdo odvaja put koji vodi baš kroz dolinu. Čitao sam pre neki dan nešto o kraškim poljima po Srbiji, Rečke i Busovata su među njima, ima ih ukupno desetak i ja sam bogami dosad projahao kroz bar polovinu njih, uglavnom i ne znajući da se to zove kraško polje. Sva ta mesta imaju neki čudesan šmek i iako im je geometrija prozaično blago zatalasana i pitoma, travnata površina im je začinjena lepim komadima krečnjaka i zrače nekom egzotičnom planinskom atmosferom. A Busovata je u svom istočnom delu, kao i Rečke, opremljena potočićima (ponornicima, naravno) koji dube kroz poljanu čudesne mikro dolinice, a u zapadnom ukrašena nekolicinom velikih vrtača.
Digli smo kamp malo dalje od puta, Mandarić je legao odmah posle večere, a meni, hard core trećesmenašu, mesec, opet crven, mlad i ljut, još neko vreme nije davao mira. Onda mi je Čehov pred šatorom i pod čeonom lampom pripovedao nešto o nepreglednoj ruskoj Stepi, tamo će sasrećom Ugi i ekipa uskoro, stekoh utisak da bih mogao i ja danima da jašem kroz takav predeo, i uz te misli se oko ponoći nekako zavukoh u vreću.
Ujutru sam sâm provozao dalje putem, nadajući se kakvom pogledu na sever, ka Homolju, ali je put vodio isključivo nizbrdo kroz šumu pa sam se brzo vratio do Mandarića i šatora. Mnogo kasnije, eto nas sitih i beskompromisno čvrsto spakovanih opet u sedlu, vraćamo se na glavni put i hvatamo spust ka Žagubici. Spust je prvo malo jači, pa kad se dohvati potoka prilično lep. Dolina potoka se pretvara u klisuru, malo posle prelepog vodopada drum ispenjava iz kanjona, obilazi oko brda Đula sa pogledom ka Crnom vrhu i pomalo neudobno silazi do Žagubice, varoši koja me nekako i dalje najviše asocira na činjenicu da je kod njih i posle onog Oktobra još bio Jul, a tek posle na njihov vazda zavejani drum za Bor.
Kad se ispostavilo da naš autobus u 4 popodne ne postoji i da ustvari ne postoji više ni jedan autobus iz Žagubice u bilo kom pravcu, čovek koji se tu zatekao nas je povézao sa kamiondžijama koji su upravo prolazili kroz Žagubicu idući do kamenoloma pod Crnim Vrhom. Kamiondžije su nas – sa sve biciklima - pokupili u povratku za Topolu i odvezli preko Gornjačke klisure, Svilajnca i Morave do Markovca. Onda smo uzjahali kroz prozaični šumadijski sumrak u pravcu Velike Plane, gde je valjda malo lakše ući u poslednji večernji voz. I ta deonica od 10ak pomoravskih kilometara je ustvari bila lepa jer je put dobrim delom na opipljivo većoj visini od reke, pa se istočno od njega kroz izmaglicu sumraka pruža pogled na grebene sa kojima smo se družili prethodnog dana. A fascinirala me je još jedna stvar – osećao sam jasnu uzročno posledičnu vezu između snage kojom okrećem pedale i brzine kojom se krećem, zahvaljujući verovatno horizontali na kojoj je postavljen put. Kako smo prilazili gradu čarolija je nestala jer je grebenje nestalo u mraku, a drum je sve više smrdeo na naftu. U Plani smo našli parkić zgodan za čitanje, pa smo se malo pre 11 pojavili na ž. Voz je naravno kasnio, ali je u njemu moglo lepo da se odrema.
beljanica
Moderator: Moderatori
Hvala 
. Kao što vidiš, tura je prilično jednostavna za izvesti. Samo prvo nazovi stanicu u Žagubici, ne veruj veb sajtovima suviše.
Nego, zaboravih da dodam, imamo još jednu slikovnicu sa ove ture :
http://picasaweb.google.com/vladimirman ... 0721062007. Samo obratite pažnju da picasa zbunjujuće ružno odseca komentare uz slike.
Doduše, neke Mandarićeve sličice sam i ja iskoristio u svojoj slikovnici.
. Kao što vidiš, tura je prilično jednostavna za izvesti. Samo prvo nazovi stanicu u Žagubici, ne veruj veb sajtovima suviše. Nego, zaboravih da dodam, imamo još jednu slikovnicu sa ove ture :
http://picasaweb.google.com/vladimirman ... 0721062007. Samo obratite pažnju da picasa zbunjujuće ružno odseca komentare uz slike.
Doduše, neke Mandarićeve sličice sam i ja iskoristio u svojoj slikovnici.