Gorske oči

[zare81]

Još negde prošle jeseni smo Boycie i ja dogovorili da ovog leta moramo pohoditi planine koje kriju gorske oči. Otud i naziv ture.
Ja sam želeo u junu da obiđem i Hajlu i vrelo Ibra, ali mi se ta akcija izjalovila, pa rekoh da iskoristim ovu priliku da i to uradim. Planovi su napravljeni, dogovor je pao i on glasi: nalazimo se 10. avgusta uveče na Biogradskom jezeru. Ja shodno tome rešim da krenem 09. sa napadom na Hajlu od Novog Pazara.
Međutim, 08. mi dobar drugar slavi rođendan i kao što to obično biva, zaglavljujem uz dosta piva. Srećom, već sam se spakovao, pa sam mogao da krenem na autobusku odmah po dolasku sa bančenja.
Naravno, to je sa sobom povuklo i promenu plana, te umesto da se prebacim busom do Novog Pazara, to činim do Rožaja.
Srećom, bus je prazan i ja stižem u Rožaje osvežen sa nekoliko sati kakvog-takvog sna. Bisage na bajk i polazak! Oko grada planine i četinarska šuma. To! Posle oko 2 km nailazim na tablu na kojoj piše izletište Vrelo Ibra. Nacrtani planinari, biciklisti i drugi ljubitelji prirode. Pomislih, na dobrom sam putu. Put je makadamski, sasvim dobar. Blago se penje ka vrelu. Put vodi pored reke, kroz šumu. Usput ima nekoliko mostića (4, čini mi se), kao i nekoliko sjajnih proplanaka, izmišljenih za roštiljanje, što nije prošlo nezapaženo među Rožajcima. Nakon 6 km vožnje makadamom nailazim na skretanje za Bandžov, selo pod samom Hajlom. Tuda ću posle posete vrelu. Put se dalje sužava i uspon biva oštriji. Stižem do vrela. Avgust je, pa nije impresivno kao u proleće. Voda hladna, krepi. Jedna porodica roštilja i pozivaju me da im se pridružim. Ja sa poštovanjem odbijam, na šta mi pater familias preprečuje put i pruža lepinju punu ćevapa, kobaja i sl. Kaže: „Uzmi, ili ću te baciti u reku“! Ja se grohotom nasmejem, budući da je on to rekao u šali, a i da reka tu nije dublja od 10 cm.
Čuo sam za razne vrste gostoprimstva, ali da biju ko neće da se posluži, još nisam. Posle polučasovnog druženja sa domaćinima okrećem bedeviju nizbrdo i vraćam se do raskrsnice za Bandžov.
Uspon oštar, put mestimično loš. Gde god da okrenem glavu, zastaje mi dah od lepote. Iza jedne krivine konačno mi se ukazuje Hajla. Impozantna. Konačno sam iznojio sve maligane od prethodne noći, a voda sa vrela mi daje krila i ja letim dalje uzbrdo. Stižem do Bandžova. Bandžov je čisto Albansko selo na nekih 1450-1500 mnv. Sa druge strane Hajle je Kosovo, a nedaleko je i Albanija. Vozim dalje putem, dok ne naiđem na nekog. Pitam za put dalje, do samog vrha, a meštani me uveravaju da se tuda ne može biciklom (ko bre ne može, mislim se u sebi). Posle 10 minuta se vraćam do istih ljudi, poražen činjenicom da put služi za izvlačenje trupaca iz šume i da bi i gurka išla teško, te odlučujem da se smestim u planinarski dom koji se nalazi u selu. Ostavljam bajk i krećem pjehe ka vrhu.
Kao i uvek kad se pakujem, štedim na prostoru, te sam prinuđen da pešačim u sprintericama. Put vodi kroz šumu, iglice mirišu, jagode na sve strane. Put dobrim delom nije ništa drugo nego vododerina sa jako krupnim kamenjem i gurati natovaren bajk tuda bi bilo gotovo nemoguće, o vožnji nema ni govora. Nakon 15-20 minuta izlazi se iz šume na zaravan i put se dalje pašnjacima blago penje ka vrhu. Ponovo šumske jagode, cveće, kleka...
Nailazim na planinarski dom Grope, u kom nema nikog. Dom se nalazi na 1900 mnv. Tu vidim i drugi put, za koji me meštani kasnije uveravaju da vodi od Rožaja i da se njime može popeti biciklom. Uživam u pogledu, izvorskoj vodi i vazduhu pola sata, pre nego što krenem nizbrdo, poteran pretećim oblacima. Noćim u planinarskom domu u Bandžovu u iščekivanju kiše.
Bilans: ukupno 25 km (sa sve dolaskom do BAS-a), makadam i pjehe nekih 7 km. Oko 650 m uspona.
Ruta: http://www.mapmyride.com/routes/view/46293306
Dan drugi: 8 h solidnog sna. Otvaram vrata doma u kom sam bio sam i otkrivam da sam u oblaku koji curi. Spremam se i navlačim kinesku kabanicu od 200 RSD i krećem nizbrdo. Od Rožaja ka Beranama, kiša sitna, kvasi. Put mokar, ja polako napredujem. Uspon ka tunelu Lokve me zagreva, ali me spust ka Beranama opasno hladi. Par km po izlasku iz Berana skrećem desno, na zapad, kanjonom Jelovice, ka Lubnicama i katunu Jelovica. Kanjon je prelep, kao i reka. Uz put ima nekoliko vodopada, oštrih stena i puno oblaka. Kiša malo pada, pa malo stane. Put je asfaltni, a vozila gotovo da i nema. Prolazim Lubnice, i penjem se dalje kanjonom dok ne naiđem na česmu – Vekova voda. Piše da je lekovita, meni je svakako prijala. Kiša prestaje da pada i ja izbijam u dolinu gde se nalazi katun Jelovica. Prelepi konji trče na sve strane i ja škljocam na sve strane. Na kraju sela prestaje asfalt i počinje makadam sa krupnim kamenom, prilično neudoban za vožnju. Uspon na Bjelasicu je težak, a već na početku – iznenađenje. Nizbrdo se spušta biciklista, pa za njim još jedan, pa još jedna, pa mladi, pa stari, pa...30 Čeha. Ljudi imaju autobus koji im vozi stvari i oni putuju od mesta do mesta. Srešću ih ponovo par dana kasnije na Durmitoru.
Penjem se kroz šumu, pustu, gustu, iznenađujuće listopadnu. Očekivao sam više četinara, posebno tako visoko. Posle malo motanja sporednim šumskim putevima, izbijam na prevoj Raskšće na 1730 mnv, odakle ide spust ka Kolašinu. Do ski centra Jezerine makadam, a potom asfalt (odličan). Kiša ponovo pada i ja se na spustu smrzavam, te prolazim kroz Kolašin i teram dalje u pokušaju da se ugrejem. Magistralom ka Mojkovcu 10-ak km, pa mostićem preko Tare uzbrdo u NP Biogradska Gora. Kiša je ponovo stala i ja se konačno zagrevam na usponu. Put ide kroz prašumu koju neću pokušati da opišem rečima, samo gledajte fotke.
Na vrhu uspona – Biogradsko jezero. Stižem oko 14 h. Još jednom zbog kiše odustajem od kampovanja i uzimam bungalov. Čist, udoban krevet za 11,5 EUR. Planirao sam da razvučem vožnju na ceo dan i više uživam, ali mi kiša nije dozvolila. Vezujem bedeviju i idem da prošetam oko jezera. Ponovo – gledajte fotke. Topao tuš, klopa i krevet. Oko 01:30 h iza ponoći stiže i Boycie. Tura „Gorske oči“ zvanično počinje sutra.
Bilans: 108 km, uz 22 km off-roada i 5 km šetnje. Uz kišu koja je padala, sasvim dovoljno. Oko 1900 m uspona.
Ruta: http://www.mapmyride.com/routes/view/39395480
Fotke: https://picasaweb.google.com/1051730165 ... Avgust2011

[rajko55]

Bravo !!!

[Gosha]

Bravo za sve , za voznju, za tekst [svidja mi se stil i par sjajnih opaski ], za 3D FlyOver Video trase, za fotke... Steta samo za vreme koje te je bas...

Znam da ce te administratori, sa punim pravom, zamoliti da sve pretocis u pravi putopis na sajtu, ali i dok je samo tekst ovde na forumu, razdvajaj malo pasuse da bude preglednije

Samo napred...

[zare81]

Hvala!
Posle zagrevanja, red je bio i za pravu turu:
Gorske oči, I dan:
Jači za dobru noć sna i Bojsijevo prisustvo, ustajemo rano ujutro. Bojsi i ja krećemo u obilazak jezera i prašume. Pod svetlošću sunca jezero i šuma izgledaju mnogo lepše nego juče. Boje su življe, a detalji jasniji. Delta Biogradske reke nam otkriva tek ponekog od svojih mnogobrojnih živopisnih stanovnika. Doručkujemo i krećemo ka Durmitoru.

Put nas vodi kanjonom Tare. Malo gore, malo dole, malo se kanjon suzi, malo raširi. Kada se Tara ukaže u ponoru, mi kočimo i stajemo da uživamo. Jao, vidi ovaj vodopad, stani da slikamo, jao, vidi onu liticu, jao, vidi reku... tako je to otprilike izgledalo. Pedalamo lagano i uživamo. Vreme je lepo, sunčano, a vrućina još nije udarila. Nailazimo na mesto gde Ljutica ulazi u Taru, odatle se pruža i sjajan pogled na most.

Klopamo u kafani pored mosta i uživamo u pogledu. Taru reči opisati ne mogu.
Sledi uspon od Đurđevića Tare na Durmitorski plato, koji savladavamo lako. Gore, kada se prvi put ukaže masiv Durmitora, sa svojim vrhovima, dah zastaje. Polako napredujemo ka Žabljaku, gde nalazimo smeštaj i rasterećujemo bedeviju i srndaća, spremni za nove radne pobede. Prvo posećujemo Crno jezero, gde sledi poziranje. Potom, sav ponosan što znam put, vodim Bojsija kroz šumu i objašnjavam šta je gde. Uz česte pauze, makadamom i šumskom stazicom stižemo do Zmijinjeg jezera. Utve zlatokrile plivaju po jezeru, a sunce zalazi za obronke Durmitora. Polako krećemo nazad ka gradu. U prodavnicu u nabavku, pa na tuš.
Prebiramo utiske uz večeru, dok mrak polako pada. Srećni i umorni, lako tonemo u blaženi san.
Bilans dana: 102 km, uz oko 2000 m uspona i 6 km off-roada.

II dan:
Po ustajanju i doručku, pada dogovor. Bojsi ide u posetu komšijama u Bukovicu, na nekih 15 km od Žabljaka, a usput će i obići par jezera, dok ja vozim čuveni Durmitorski krug. Znajući da ima oko 80 km, samouvereno izjavljujem: „to je oko 4 h vožnje, sa pauzama za fotkanje i odmor nazad sam za 6“.
Žare: polako se penjem na Štuoc, gde put prelazi oko 1950 mnv. Usput škljocanje na sve strane. Put mi je poznat, vozio sam tuda prošle godine. Pogled puca na sve strane. Sa prevoja se pruža pogled na kanjon Tare.
Spust do male Crne Gore (selo) kroz šumu je pravi užitak i svraćam u selo da dopunim zalihe vode. Prošle godine sam do ovde stigao, ne spuštajući se skroz u kanjon Sušice. Spust u kanjon makadamom, ponegde veoma tehnički zahtevan. Pogled na kanjon fantastičan. Dole sada jedva da ima vode u potoku, a sa proleća dno kanjona je dom Sušičkom jezeru. U kanjonu česma sa vodom. Kao poručena. Trava visoka, pa ne idem skroz do Skakala i Škrke, već se penjem drugom stranom van kanjona, ka Nedajnom. Put ka Nedajnom je bolji od onoga ka Crnoj Gori. Uspon je težak i znojav. Na vrhu – novi vidici. Odatle, gore-dole, gore-dole. Temperatura raste, sunce prži, ja nosim čalmu na glavi da ne bih ponovo izgoreo i polako teram pedalu. U Trsi pauza i hladna voda.
Sa te strane Durmitora (zapad-severozapad) ima dosta listopadne šume, što me pomalo iznenađuje. Pogled prema Bioču i Magliću oduzima dah. Kod Boričja izlazim na put koji poznajem i penjem se ka prevoju Prijespa (1886 mnv), po prvi put sa ove strane. Tu se prvi put javlja bol u levom kolenu. Takođe tu srećem one iste Čehe koje sam sreo dva dana ranije na Bjelasici. Preko prevoja, pa u rupu zvanu Dobri Do. Odatle uspon na Sedlo (1908 mnv) i sledi predivan spust koji prekidam na svakih par stotina metara radi fotkanja/uživanja u pogledu. Oko 500 m od Sedla se nalazi izvor – Studenac. Ime mu sve govori. Partija razgovora sa mladim Italijanskim parom, pa dalje nizbrdo ka Žabljaku. Valovito jezero ispod mene posmatram po prvi put osunčano sa zapada (prošle godine išao predodne).

Pred kućom srećem Bojsija, koji se takođe vratio i obaveštava me da je oprao sve svoje prljave stvari u veš mašini. Jao! Ja perem na ruke.
Boycie mi objašnjava da mu je Marko Bulat urlikao poslednje noći na moru (7 jegera, joj da me vidi babo!), a pošto i na Biogradskoj Gori nije spavao mnogo, morao je da uzme dan odmora od vožnje i ispuni obećanje dato Bg komšijama da će ih pohoditi u Bukovici. Domaća rakija, sir, pršut i druženje, kako sa komšijama, tako i sa istim onim Česima koje sam i ja susretao su bili njegova alternativa znojenju uzbrdo. Vi procenite ko je pametniji.
Usput je uspeo da obiđe Vražje, Riblje i Pošćensko jezero.

Posle kupanja i pakovanja za sutra, lagano se transportujemo na večeru u moju omiljenu kafanu na Žabljaku (kojoj ne znam ime, znam samo da piše PIO fond Ulcinj i da su cene pristojne, klopa dobra, a porcije izdašne). Sedimo I družimo se sa dvojicom Crnogorskih cikloturista, a potom i sa mladim Ruskim parom. Sledi kunt.

Bilans: Žare 88 km, uz 13 km off-roada i preko 2200 m uspona; Boycie 35 km uživanja.

III dan:
Budimo se rano, jer nas po planu čeka 120 km i off-road pride. Na Durmitoru je hladno, ispod 10 stepeni. Bol u kolenu je izrazito jak. Penjemo se polako ka Sedlu, u kontra smeru od onog kojim sam prošao juče. U dolinama oblaci/magla. Pored Pošćenskog jezera, koje bez sunčevih zraka koji ga obasjavaju izgleda kao bara. Valovito jezero izgleda lepo i bez sunca. Dopuna vode na Studencu i preko Prijespe spust ka Pivskom jezeru. Vozimo spust u zimskoj opremi. Na zapadu vidimo Bioč, Maglić, Pivsku planinu….
Kroz šumu i nekoliko tunela i eto nas na jezeru. Tirkizno plavo, u dubokom kanjonu reke Pive. Do Šćepan Polja, gde bez kontrole prolazimo granicu blizu mesta gde se spajaju Piva i Tara i čine Drinu. Dalje, ka Foči vodi loš put, sa dosta kratkih, a oštrih uspona, a mene koleno baš muči. Tu se javlja ideja o povratku busom iz Foče, ali rešavam da stisnem zube i izguram još Zelengoru. Do Broda vozimo istočnom obalom Drine, a tamo prelazimo most i jedemo „ćevape“ (sama soja). Dalje nas put vodi kanjonom Bistrice ka Miljevini. Bistrica i njen kanjon predstavljaju neočekivano lepo iznenađenje.

Par km iza Miljevine sledi oštar uspon makadamom na Leliju. Koleno škripi, a zbog pokušaja kompenzacije tokom ovog i prethodnog dana desnom nogom i desno počinje da negoduje. Srećom, uspon je većinom kroz šumu, pa se vrućina lakše podnosi. Uživamo u lepoti i oko 18 h stižemo do Jelašce, gde smo nameravali da logorujemo. Neki čiča nam je u Miljevini rekao da na 5-6 km od Jelašce ima dobra česma, gde se možemo oprati i napojiti i mi guramo tamo. Odjednom nam na put istrčava srndać. Sjajno! To mi se desilo gomilu puta ove godine i oduševim se svaki put (sem jednom, kad umalo ne pogiboh). Česme nema i ja predlažem logor, ali Boycie forsira i mi guramo dalje.
Bliži se mrak, a on i dalje forsira. U međuvremenu, Zelengora pokazuje svoje lepote, tek toliko da nam nagovesti šta će nas sve čekati sutra. Nailazimo na sjajno mesto za kamp, ali Boycie ne dozvoljava zaustavljanje. Naime, naišli smo na neke šumare u džipu i on želi da spava u blizini ljudi. Ja sam upravo suprotnog mišljenja, ali popuštam pred ludačkim sjajom u njegovim očima. Nailazimo na neke drvoseče u šumi, koji imaju kontejner i 3 kreveta u njemu, koliko je i njih. Oko kontejnera blato, ostalo je još 10 minuta svetla i Bojsi zadovoljan što je blizu ljudi kaže: „možemo ovde“. U ovo blato?! Nema šanse, bato! Teraj dalje, kad si terao do sad, kažem ja.
Drvoseče kažu da ćemo dalje naići na njihovog kolegu koji je sam u kontejneru i kod njega ima mesta. Sledi ludi spust po polumraku i mi dobauljasmo do Zija (Zijah). Koliko se Bojsi obradovao što ga neće silovati medvedi, toliko se i Zijo obradovao što ima s kim da prozbori koju. Izvadismo pivo koje smo vukli sa Žabljaka i provedosmo prijatno veče u društvu našeg domaćina.
Bilans dana: 142 km, od toga 35 km off-road, uz 2800 m uspona. Boycie, ti si veći ludak od mene!

IV dan:
Ujutro, krećemo oko 8 h dalje. Moje levo koleno je skroz produvalo, a desno se još i drži i mi guramo bajkove uzbrdo dok se ne zagrejemo. Pronalazimo Orlovačko jezero, kao i Jugovo.
Guramo preko prevoja pored Bregoča, gde srećemo 5 kolega po točku iz Trebinja. Teraju MTB-ove i uživaju. Zelengora više ne krije ništa, već mami uzdahe svojom lepotom. Malo gore, malo dole, i eto nas na izvoru Neretve. Još malo gore dole i izbijamo na asfalt kod Čemernog. Desno, u brdu, selo Izgori, moja prapostojbina. Spust sa Čemernog i umalo pogibija. Idiot prelazi u moju traku i ne pokušava da skrene (mercedes A klase). Ja cimam upravljač, koliko sam smeo da ne preletim u provaliju i nastavljam dalje.
Na dnu spusta kanjon Sutjeske, kafana i osveženje. Boycie mi otkriva da mi je idiot očešao bisagu, a ja to nisam ni primetio! Tu pada dogovor da posetimo Trnovačko jezero istog dana. Posle kraće vožnje i par zaustavljanja radi uživanja u lepotama Sutjeske i njenog kanjona, skrećemo na makadam i vozimo uzbrdo. Uskoro, bol u kolenu postaje nepodnošljiv i mi odlučujemo da šetamo dalje, verujući da nema više od 20 km u oba pravca.
Put vodi kroz kanjon, koji se sve više sužava, a kojim teče reka Vlaka. Nakon sat i po hoda, makadam se završava i počinje planinarska staza. Kroz šumu, preko stena, oslonjeni na štapove, gacamo preko reke.
Izbijamo iz šume i ja samouvereno izjavljujem da imamo još svega par stotina metara. Suva jezerina. Lažna nada. Nad nama, nebo se zatvara. Planine ga sakrivaju. Pred nama, najteži deo staze, nikako za bolna kolena i sprinterice.
Nekako uspevamo da savladamo sve prepreke i nakon 3 h hoda ukazuje nam se Trnovačko jezero. Vredelo je doći ovde. Zadržavamo se svega pola sata, fotkamo i pričamo sa kamperima koji su tu već par dana, potom točimo vodu i idemo dalje. Žurimo do makadama, gde stižemo pre mraka.
Međutim, poslednjih sat vremena napredujemo polako, pod svetlom lampi. Kupimo bajkove i guramo ih do asfalta i mesta koje smo snimili za kamp. Posle dizanja kampa pod svetlošću prijatelja meseca i večere, ležemo oko 23 h.
Bilans dana: 51 km, uz 29 km off-roada i 1700 m uspona. 26 km pešačenja uz oko 1000 m uspona.

V dan:
Budimo se oko 5:30 h i pakujemo se za polazak kući. Gađamo Foču, odakle želimo da uhvatimo bus za Bg. Lagano se spuštamo ka Tjentištu, i spomeniku čuvenom boju na Sutjesci. Od Tjentišta kreće i poslednji ozbiljan uspon na ovoj turi, odakle bacamo poslednji pogled ka Magliću i gromadama koje smo posećivali prethodnih dana.
U Foči otkrivamo da imamo bus za sat i po, te rešavamo da klopamo nešto. Ja se setih Spasine prošlogodišnje preporuke za roštilj odmah do mosta, a kako isti ne nađosmo, sedosmo u piceriju. Capriciosa, sasvim solidna i po količini i ukusu 300 kinti! Pojeli, popakovali u bus i krenuli za Bg.
Poslednjeg dana svega 47 km uz jedan jak uspon.
Konačni bilans: puno srce utisaka i albumi fotki.
Link ka fotkama: https://picasaweb.google.com/1051730165 ... Avgust2011