Nesuđeni uspon na Kršijoru 13. decembra 2008.

[bluealek]

http://www.freebiking.org/galerije/main ... temId=2299

Nesuđeni uspon na Kršijoru

Koliko god da smo se dogovarali kako da taj vikend optimalno iskoristimo, baš nam se nije dalo. Gledanje u meteo prognoze samo nas je blagovremeno obeshrabrilo da napravimo bajkerski vikend, ali se vreme na kraju pokazalo takvim da ni planinariti po vrhovima Straže, Lisca i Kršijore, kako smo prvobitno zamislili, nije imalo mnogo smisla kada duva orkanski vetar uz mećavu i nultu vidljivost. Čak i transport do polazne tačke pokazao se za Borisov RAV4 kao veća avantura nego što smo pretpostavili da će biti (iako smo preventivno prišli iz doline Resave, što se ispostavilo kao mudra odluka), tako da smo na kraju veći deo kratkog zimskog dana proveli probijajući se terencima kroz svakim satom sve više kučajske snegove.

Na kraju smo odlučili da siđemo u niže krajeve i barem pokušamo da zabacimo neki lep pogled sa stena koje okružuju kanjon Resave, ali avaj - dok smo se mi na to odlučili, oblaci i mećava su stigli da se sa vrhova Kučaja spuste niže. Posle ručka s nogu na Vinatovači, ipak smo krenuli da popnemo Veliki Pat, 769 m visoku markantnu stenu između dolina Burdeljskog i Jelovog potoka, po lepom vremenu odličan vidikovac, a sad samo prilika da zamišljamo šta bi sve moglo da se se vidi odozgo, kad bi nešto moglo da se vidi. S obzirom na vremenske uslove i orkanski vetar koji nas je gotovo odneo sa grebena Velikog Pata, zabijajući nam sneg u kožu lica kao iglice, ta šetnja koja je potrajala nešto duže od sata bila je sasvim dovoljna da se, onako mokri i smrznuti, ipak složimo da smo "iskoristili dan"

Naravno, posle snežne avanture po Kučaju, sledila je obećana nagrada - otapanje zamrznutih kostiju u toplim sumpornim vodama bazena banje Ždrelo. Košava orkanskih razmera nije nimalo smetala - kad se zagnjurite preko glave u toplu vodu, ne osećate uopšte kako duva. Mnogo ko od nas osmorice je pomislio kako bi možda bilo bolje da po ovom vremenu nismo ni pokušavali da penjemo Kučajske vidikovce, već smo trebali odmah da dođemo direktno u Ždrelo Ipak, koliko god da su uslovi bili krajnje nepovoljni za duži boravak na otvorenom, bolji je i ovakav izlet u divljinu, nego očajavanje u gradu što je zima i čekanje proleća... Priroda ima različita lica i ne možete da kažete da je poznajete, da ste pronikli u suštinu nekog predela, dok ih ne vidite sva.

http://www.freebiking.org/galerije/main ... temId=2299

[Gosha]

Iako ti je sadzrzaj teksta na ivici da se shvati da li se kajete ili ne sto ste posli ja se sada iskreno nerviram sto vam se nisam pridruzio. Nisam mazohista, ali jesam ljubitelj zime i snega, a nisu mi strane situacije sa surovim zimskim uslovima. Ja sam se plasio samo dosadne kise i blata, a toga vidim bilo nije... Za mene je svaki izlazak iz Beograda dozivljaj, pa makar se samo probijao kroz vetar i sneg, bez neke prave snezno-suncane idile, od koje je malo sta lepse Verujem da su i drugi skljocali, pa se unapred radujem I jos jednom da kazem, mozda neko od vas nije "dobio" sta je juce ocekivao, ja bih dobio, i ovaj put sam se ocigledno za*ebao

[rajko55]

Gosho ja sam zadovoljan i nadam se da ce biti jos putesestvija tokom zime po lepoj Srbiji ja nisam bas recit kao Sasa pa cu pomoci sa slikama neka one pricaju. pozdrav od Rajka
http://rajko55.fotopic.net/c1624714.html

[bluealek]

Gosho,

Meni je prijalo, mada sam ja malo iščašen pa meni svaki izlazak iz grada prija, pogotovo ako idem u te predele koje ušpricavam u venu kao najokoreliji narkoman . Takoreći nije bitna vrsta i količina fizičkih aktivnosti, ponekad može da ushiti neko novo, nenadano otkriće u predelima koje misliš da jako dobro poznaješ, koliko god sitno. Recimo, meni je juče bilo prvi put da se uzverem na Veliku Pat, iako sam pored te stene u životu prošao... Ne bih se iznenadio ako bi se ispostavilo i trocifren broj puta. Što pešice, što bajsem, što džipom. Sećam se da sam je zagledao još kao klinac početkom osamdesetih godina prošlog veka kada sam s transportnim rancem na leđima pičio uz dolinu Jelovog potoka ka Raškovoj livadi i dalje ka Beljanici. Ona poslednja stena u grebenu, koja se gotovo natkriljuje nad dolinu Jelovog potoka, po lepom, sunčanom danu prosto zove da istrčiš na nju. I eto, posle svih tih godina konačno sam na nju izašao, a da još uvek pojma nemam kakav je pogled odozgo . Bilo je priče da bismo mogli da se zavučemo i u Vlašku pećinu, koja se nalazi u podnožju Velikog Pata sa zapadne strane, na samom početku doline Burdeljskog potoka, ali dan je u decembru jednostavno očajno kratak - zaglaviš negde duže nego što si mislio, skreneš gde nisi mislio, i eto ti već mraka. Imaš utisak da je svanulo koliko malopre.

Ono zbog čega me je pomalo grizla savest jeste što sam ljudima obećao da ću iz izvesti na barem jedan od većih i živopisnijih vrhova Kučaja, a nismo izašli ni na jedan. Znam koliko je smarno provesti veći deo dana u kolima kao putnik (kad voziš aktivan si, TI nešto radiš i nije ti dosadno, a kad SE voziš samo se truckaš ko džak krompira i pitaš se kad ćeš već jednom da izađeš), a na kraju se to i dogodilo. Objektivno gledano, moglo je da bude i drugačije, mogli smo recimo da krenemo da prtimo ka vrhu Velike Kršijore ono kad smo parkirali, ali ne bi to bio ni delić onog ugođaja koji sam zamišljao kada sam to predlagao. Meni su u glavi bili neki uslovi slični onom usponu na Beljanicu od pre 3 nedelje, a ne mećava, košava i magla.

Drugo, Boris je zaista bio u pravu kada je strahovao šta će nas zateći kada se vratimo do kola i hoćemo li uopšte moći da se vratimo, bilo tamo odakle smo došli ili na drugu stranu, ka Borskom jezeru. Do koje mere je njegov strah bio opravdan svedoči i činjenica da su monahinje iz Mikuljskog manastira, koje smo sreli kako u Nivi silaze sa planine kada smo se mi peli, a posle ponovo kako se vraćaju kada smo mi već bili na samom izlazu iz kanjona Resave, imale noćnu dramu sa zaglavljivanjem u snegu, ne uspevši da se probiju nazad do manastira. Monahinje koje su ostale u manastiru su me nazvale dok smo bili u Ždrelu da me pitaju da li sam sreo njihovu Nivu i pri povratku i kada je to bilo. Onda smo shvatili da nešto nije u redu, jer je od tada prošlo više od 3 sata (da je sve u redu, za to vreme bi sigurno prešle preostalih 32 km do manastira). Alarmirao sam svog prijatelja Boška Zagorca iz Srbijašuma da pošalje nekoga sa vozilom iz Lisina u potrazu za njima, a otprilike u isto vreme se i otac Akakije vratio svojim Land Roverom iz Beograda da se uključi u potragu. Kada su ih pronašli, odšlepali su Ladu natrag u Despotovac, a monahinje su se sa ocem Akakijem nekako probile jedan deo puta motorizovano, da bi posle otac Akakije motornim sankama transportovao namirnice koje su prevozile za manastir (jer ni on nije mogao Land Roverom da se probije do samog manastira). Vidim jutros meteo izveštaj o 46 cm snega na Crnom vrhu, što je očigledan dokaz da je dan kada smo mi krenuli u "šetnju" planinom bio dan najozbiljnije vejavice od početka sezone (samo dan i po ranije cifra je bila 6 cm).

U svakom slučaju, zima je godišnje doba kada je i sam boravak u divljini (dakle, van turističkih centara) avantura. Zimi jednostavno sve moraš drugačije da planiraš, koliko god imao jasnu i preciznu zamisao šta ideš da izvedeš, moraš da imaš i plan B i C, i da budeš svestan toga da mogu da se sklope okolnosti da nijedan od njih ne bude izvodljiv. Tura od 3. februara 2007 kad smo u sličnom brojčanom sastavu kao juče uspeli da prokrstarimo veći deo Kučaja (http://aleksandar.fotopic.net/c1201207.html), obiđemo manastir i čak se izveremo na Mikulj (u uslovima slične mećave kao juče) bila je posledica samo činjenice da je do tog trenutka snega na planini bilo veoma malo, u kombinaciji sa savršenim tajmingom - sutradan je već sve bilo zavejano.

Pada mi na pamet još nešto što bi tek bilo Avantura sa velikim A, a to je u zimskim uslovima, po ozbiljnom snegu, prepešačiti čitav Kučaj samo sa transportnim rančevima na leđima i možda ponekom petardom za rasterivanje izgladnelih vukova. Potrajalo bi to više dana i trebalo bi imati čeličnu volju i izdržvost da se taj prostor preseče na taj način. Ali bi bio doživljaj koji bi se dugo pamtio. Jedini problem je što teško da bih našao još nekoga ko je dovoljno "lud" da se upusti u tako nešto

[rajko55]

Sale nikad ne reci niko jer ima nas kojima pamet ne smeta za avanture a imamo i diviljno vremena na raspolaganju za iste.
pozdrav od Rajka

[bluealek]

Neki od vas se verovatno sećaju da sam pomenuo fenomen "sibirske" mikroklime Kučajskih planina i činjenicu da tamo vrlo često ima najviše snega u Srbiji i da temperature na Crnom Vrhu umeju da budu niže nego na Kopu, gde je meteorološka stanica na skoro duplo većoj nadmorskoj visini (Crni Vrh 1043, Kop 1780 mnv). Evo, baš sad imamo taj fenomen na delu - Aca pominje na listi kako kod njega na Goču skoro da vladaju prolećni uslovi, sve suvo. Zvanična visina snega na Kopu je 17 cm, dok je u isto vreme na Crnom Vrhu 45 cm. Ko zimi prođe Kučaj, taj je zaista Survivor, a ne oni što se izmotavaju po televizijama .

[Djus]

Akcija je kao i sam dan bila kratka, ali slatka. Nisam imao prilike da osetim ni priblizno sta je to motorizovani offroad sto sam sada imao prilike donekle da iskusim, tako da bar sto se mene tice ono "truckanje kao dzakovi krompira" i nije bilo toliko dosadno koliko si ti Sale mislio. Osim toga, toliko vec bajam i prizivam sneg da zacini malo ovu sivu gradsku atmosferu zimskim, novogodisnjim duhom, cak i po cenu da posle nedeljama gacamo po bljuzgavici, da sam bio kao dete odusevljen onakvim ocaravajuce belim docekom.
A sto se avanture sa velikim A tice - samo reci kad, jer za takve akcije covek se rodi i ostane zauvek dovoljno lud i dovoljno mlad
Sa velikim nestrpljenjem sam ishcitavao postove sve dok najzad nisam naishao na odgovor na pitanje: "sta je bilo sa monahinjama?" Laknulo mi je usled saznanja da su se izvukle, mada videvsi sestru kako sigurnim hvatom volana upravlja Nivom i odlucno krci put kroz sneg (sto je za mene bio jedan od jacih utisaka sa izleta) jasno mi je bilo da vejavica nije bila potpuno svesna s kim ima posla.
Pominjao si i motorne sanke - i to im je u inventaru?? pripremljenost na "visini" nema sta. Ko zna, mozda se ponekad spustaju niz Kucajske i na bordu, sada me ne bi cudilo U svakom slucaju, impresioniran sam.
Pozdrav,
Stefan

[bluealek]

Stefane,

Drago mi je da si poneo takve utiske, sad mi je malo lakše

Boris i ja često imamo tako običaj da zapucamo u zimske foto seanse po Kučaju, s tim što se trudimo da biramo sunčane dane, jer kombinacija sunca, snega i leda zaista pruža fantastične uslove za fotografisanje. Za razliku od dosadašnjih prilika, ovo je Borisu bilo prvi put da svog RAV-a stavlja na takvo iskušenje (uglavnom smo išli zajedno mojim autom), a posle ovoga verujem da će se vratiti "proverenom" načinu za zimsko probijanje po Kučaju . Evo par linkova do fotoalbuma sa naših pređašnjih seansi te vrste:
http://aleksandar.fotopic.net/c1455489.html
http://aleksandar.fotopic.net/c844559.html

Što se monahinja tiče, mislim da bi mogle da budu instruktori off-road vožnje. Onomad kad smo u februaru išli na Mikulj, Fric je uspeo da zaglavi svoju Nivu u jednom jarku pred manastirom i jedna od sestara je sela za volan i očas posla je izvukla napolje

Inače, u jednoj od svojih pojata oko Mikulja, na mestu gde im je bašta gde gaje povrće za svoje potrebe, pored raznih suvenira na policama na zidovima počasno mesto zauzima model nj.v. Land Rover Defendera, tako da se može reći da čitavo sestrinstvo gaji pasiju ka terenskoj vožnji . Ili bi možda bilo tačnije reći duboko poštovanje i poznavanje tehnologije koja je u surovim uslovima divljine u kojoj žive često jedini način da obezbede opstanak. Čitavo okruženje Mikulja je ispresecano puteljcima kojima je čak i leti terenac ili traktor (ili MTB) jedini način za prolaz (dobre, stare noge kao najbolje prevozno sredstvo već podrazumevam).

Motorne sanke imaju tek odskora, dobili su ih krajem prošle zime. S obzirom na surovu klimu koja tamo vlada (put do manastira ume tokom zime i po 3 meseca da bude neprohodan), te sanke su im za sada jedini spas. Kad smo se u nedelju čuli telefonom predložio sam im da nabave plug kakav je jedan od švajcaraca koje sam tamo vodio prošle zime imao (http://aleksandar.fotopic.net/p48012876.html) da bi svojim Land Roverom mogli sami da čiste put, što su oni sa oduševljenjem prihvatili. Ostaje samo da vidim šta ja mogu da učinim da im organizujem nabavku i montažu tako nečega.

Šta da kažem za kraj sem da mi je drago da nisam jedini zaražen ovim "virusom" opsesije snežnim bespućima, pa se nadam da će mi barem neko od vas i sledeći put praviti društvo. A dotle vrlo verovatno neće proći previše vremena

[rajko55]

Sale imas jednog dokonog penzionera uvek spremnog za akciju i avanturu i po snegu (mada vise volim leto , sunce i bajs) a i nije vazno dali je vikend ili radni dan jer meni je svaki dan nedelja. pozdrav od Rajka