Drugo, lepota predela je bila takva da zaustavlja dah, sa čime ćete se sigurno složiti nakon što vidite foto albume sa ture (ja ću svoj pripremiti sutra, najkasnije prekosutra, nadam se). Stara je zaista najveća, od strane čoveka najmanje narušena divljina koja postoji u Srbiji, što se prosto uvlači u sve pore dok se krećete kroz ta nepregledna visokogorska prostranstva.
Tura je bila veoma teška, i kondiciono i tehnički, čak teža nego što sam pretpostavio da će biti. Prenošenje bicikala preko reke pored tri srušena mosta u Arbinju nije bio najveći problem prvog dana, jer je put kroz Arbinje generalno bio u još lošijem stanju nego prethodne godine, bilo je više popadalih stabala, a na mestu gde se kreće uzbrdo od Arbinja ka Krvavim barama voda je u dužini od stotinak metara nanela velike kamene blokove, izbrisavši svaki trag nekadašnjeg puta. Ništa lakše nije bilo ni gore, kada smo od Vražje glave pratili graničnu stazu ka Midžoru i Babinom Zubu - kleke je bilo znatno više nego što sam pretpostavio da će je biti, a sama staza je izuzetno neravna (ni nalik glatkom single trail-u kakvom sam se nadao), tako da je na njenom većem delu racionalnije gurati bicikl nego upustiti se u patetične pokušaje pedaliranja pri kojima se trošilo više snage nego guranjem, uz nulti dobitak u brzini.
Bio je to prvi put u životu da nisam uspeo da ostvarim brzinski prosek bolji od brzine kretanja pešaka, tako da se postavlja pitanje koliko uopšte ima smisla tom trasom tegliti bicikle? Ipak, ako uzmemo u obzir i činjenicu da su fribajkeri u prošlosti radili razne lude stvari, koje uključuju i iznošenje bicikala na leđima na pojedine planinske vrhove, ponekad nam se mogu oprostiti ovakve iracionalnosti
. Sve u svemu, bila je to jedna prava pravcata avantura u iskonskoj divljini Stare planine, ali jedan od onih bajkerskih poduhvata za koje je malo verovatno da će se čovek u njih upustiti više od jedanput u životu 
. Za pešačenje toplo preporučujem!Drugi dan je doneo mnogo više pedaliranja uz manje penjanja i preko 70 pređenih kilometara, pri čemu je sve bilo kotrljanje sem jedno 3 km žestoke uzbrdice od sela Dobri Do do solidnog makadama koji izlazi na asfalt Pirot - Dojkinci. Taj, najteži deo puta toga dana imao je par mogućih alternativa, od kojih verovatno nijedna ne bi bila dovoljno laka da bi se mogla smatrati boljom, ali je moguće da bi prelaz preko Kitke bio atraktivniji, što se ambijenta i prizora tiče. Nekom drugom prilikom
. Naravno, drugi dan je doneo i kupanje u Zavojskom jezeru, što je bio sjajan intermeco u vrelom, pravom letnjem danu.Zahvalio bih se svim učesnicima na stoičkom podnošenju svih nedaća, posebno nekolicini onih koji su po prvi put bili sa nama, uz poruku da su naše ture uglavnom neuporedivo lakše od ove - ako im je ovo bilo preteško, to ne treba da ih obeshrabri da ubuduće uzmu učešće, jer je ovo zaista bilo "vatreno krštenje" posle koga više ništa ne može da ih dočeka nespremne
A sada, pogledajte kako je zaista bilo. Fotografija govori više od 1000 reči
http://www.freebiking.org/galerije/main ... temId=6265
Stvarno je super bilo i drago mi je sto sam upoznao nove freebajkere, i navijam za novajlije dakrenu sa nama i sledeci put jer kad su pregurali ovako tesku turu sigurno ce svaku sledecu mnogo lakse 
