Staza smrti

[pauza]

Verujem da nema bicikliste koji nije čuo za Stazu smrti (Death Road, Yungas Road) u Boliviji i video one fotografije uskog, preuskog puta kojim vozila pokušavaju da se provuku viseći jednim točkom nad ponorom. Ta staza san je mnogih biciklista i motorbajkera, koji sa ushićenjem i žarom u očima izgovaraju "Šta bih dao da se spustim njome!". Odnedavno, staza je zatvorena za četvorotočkaše, tako da je sad mnogo bezbednija. No pre tog zatvaranja, dvoje ljudi iz Srbije vozili su njome bicikle. Zanimljivo je da nijedno od njih nije biciklista, čak ni rekreativni, već su samo ljubitelji egzotičnih putovanja.
Njihova imena su Zoran Budimac i Mirjana Ivanović, a ja sam ih upoznala nedavno u Laosu, mada sam ovu priču čitala još prošle zime kod Zoranovog brata Bojana koji me je ugostio u Turskoj. I još tada zamolila sam ga da mi je pošalje kako bih je podelila sa vama.




Death road 1.

Spuštanje / jurcanje biciklovima od La Paza do Coroica.

Fakti: početna tačka, 4700m, snežni vrhovi i hladno. Ciljna tačka: 1100m,
subtropska klima, džungla, toplo i komarci. Predeo žute groznice i
malarije,
ali smo se vredno mazali, da to odmah raščistimo.

Izmedju te dve tačke je 64 km dug put (oko 3 sata spuštanja biciklom),
od kojih je
1/4 po asfaltu, a onda se prelazi na Yunga road, u narodu poznatiji kao
'Death road'
ili 'The world's most dangerous road'. Put je kamenit i šljunkast,
vlažan i klizav, s baricama
ponedge. širok za auto i po, sa povremenim proširenjima za
mimoiilaženje, s leve strane
je uvek litica, koja je većim delom visoka oko 500m, a pri kraju spadne
na bednih 25m.
Izmedju točka bicikla i ivice litice, nigde ne postoji nikakva zaštita.
Godišnje na tom putu pogine oko 400 ljudi - ali na to ćemo se još vratiti.

I kako je bilo?

Aaaaaaaaaa, nikad bolje.

U oblak, iz oblaka, iz ledenog vremena odjednom u toplo, pa je presvlačenje
potrebno, vodopad odovud, po odonud, nekad je daleko, a nekad vam na
glavu pada...
Dramatičan pogled ovamo, pa onamo. Malo snegovi, malo džungla... A vi
jurite...

Mira? Već posle 1/3 puta je znala da dugo nikad nešto bolje (turistički)
neće iskusiti.

I na kraju puta tuš, bazen i večera. Savršen dan.
Mene boli dupe (da izvinete) (od sedišta), a Miru mišići na šakama
(od kočenja).

Napomene:

1. U medjuvemenu se izgradio novi put od Coroica do La Paza, pa
saobraćaj ovde nije
više tako gust. Uglavnom biciklisti i poneko motorno vozilo. Tako da je
procenat smrtnih
slučajeva sada spao na 2 biciklista godišnje, što je super, samo da nisu
u pitanju
biciklisti.

2. I pre i posle vožnje je sve ovo prilično zastrašujuće. Ali tamo gore,
na tom putu je sve Ok.
Vozite sporije ili brže, blenete u tu divnu prirodu, uživate svim
čulima, adrenalin malo
pumpa i ne mislite mnogo na to šta je dole. Bicikli (relativno) udobni
sa amortizerima i
napred i nazad i hidrauličnim kočnicama, koje savršeno i pouzdano koče.
Možete da milite
dole, ako tako želite.

3.Ja umalo da dvaput padnem, ali ne niz liticu, nego na drugu stranu.
Malo sam ludovao, Mira
me pustila.

Na slikama: to što smo slikali na pauzama. Nije moguće slikati, snimati,
voziti i gledati
u prirodu, istovremeno. Oni (organizatori) su nas i slikali i snimali,
ali ne znam koliko će prirode na tim slikama biti. Zato, potražite na
internetu,
ako ste radoznali.

[pauza]

Još fotki

[pauza]

i još...

[alazovic]

Svaka čast Snežo!
Čime li ćeš sledeće da nas iznenadiš?

Želim ti što manje teškoća i puno uživanja na putu koji će teško bilo ko od nas da ponovi...

[IRalic]

Tja, pa lepse (i opasnije) spusteve mogu doziveti ovde kod nas
Nisu tolikih visina ni daljina, niti medjunarodno poznati, ali nisu nista manje atraktivni
Tesko da ima ijedna voznja na kojoj nismo imali nekakav atraktivan i nezaboravan spust.
Nije Bolivija, al opet


Pozzz