Vozili:
Dragan Vasić-Dragan, vodja puta, iskusan vozač, bicikl KALKHOFF (njegova putešestvija http://www.videomijat.co.yu/hilandar.htm i http://www.videomijat.co.yu/istanbul.htm ; vasicd@ptt.yu
Radovan Mihailović-Rašo, bicikl Olimpia, Delaware star 3 godine (krš); rashomonacc@gmail.com
02.09.2005.godine
U 10,00 časova Dragan i ja krećemo put Torničke Bobije.
Dragan je, naravno, već bio tamo, ja nisam.
Lepo vreme i naše vedro raspoloženje obećavali su lep provod.
Unapred smo se dogovirili sa Perom (čovekom koji održava planinarski dom na Bobiji) za smeštaj.
Dogovoroli smo se da idemo preko Bele Crkve-sela Bastava-sela Glušci-Pecka-Proslop-Gornja Trešnjica-Savkovići-Bobija.
Nije bilo razloga da menjamo turu.
U Beloj Crkvi (ustaničko mesto – 7.jula 1941.godine podignut ustanak u Srbiji) smo se pozdravili sa ondašnjim sveštenikom, našim dobrim prijateljem, koji nam je objasnio put do sela Glušci.
Naime, put kojim smo planirali ići, uopšte nije onakav kakav je predstavljen na karti, tako da smo morali menjati etapu.
U Glušcima smo imali problema oko fotografisanja. Lokalne starije gospodje (2 komada), kada smo ih zamolili da nas slikaju, su brže bolje pobegle (!!!), tako da smo morali iz njive na put „izvući“ čovka koji je, izgleda, prvi put držao aparat u ruci.
Nekako smo se sa dotičnim gospodinom sporazumeli oko „velikog dugmeta sa desne strane“ i „da nas dvojima i tabla Glušci treba da budemo u žutom kvadratu“ tako da smo se, napokon, slikali i krenuli put Pecke.
U Peckoj smo kupili hleb i kiselu vodu.
Prevoj Proslop. Mislim, šta reći, USPON, ali baš uspon, nekih 6-7 kilometara - a zvezda upekla. Naravno, i to smo savladali, doduše, gurao sam bajs nekih 150-200m, ali ako se uzme u obzir vreme i šta vozim, nije mi zameriti (to ja tešim sebe). Stižemo do česme gde doručkujemo domaćeg sira i domaće slaninice.
Tu nam se već ukazala Bobija sa svom svojom lepotom. Drugi po veličini vrh u ovom delu Srbije (1272 mnv); viši je samo Jablanik sa 1275 mnv
Prolaznici koji su izlazili iz automobila i osvežavali se na česmi, su nam, u najmanju ruku, zavideli, jer je u automobilu bilo preko 40 stepeni.
U Donjoj Lubovidji smo skrenuli levo za Donju Orovicu (sela imaju prefiks DONJA a da bi došao do njih ideš GORE!?!?)
Kao što sam i očekivao USPON. Pa, zaboga, sa 244 mnv (D.Ljubovidja) na 1272 mnv (Bobija).
Nakon asfaltnog puta koji se završavao negde u centru sela nailazi makadam.
USPON.
Polako ali sigurno napredujemo dalje. Na tom delu puta nalazi se nekoliko uredjenih izvora sa izuzetno hladnom vodom. Stajemo na kratko kod jednog, osvežavamo se i pravimo plan da u s.Savkovići kupimo pivo da bi imali za osveženje večeras.
USPON.
Divimo se krajoliku koji je nemoguće opisati rečima. Bobija se „isprsila“ ispred nas i kao da nam se smeši i prkosi. Ali neka, neka, pašćeš i ti.
Dešava mi se kvar. Lanac mi spada sa zupčanika. Ja ga namestim – on spadne i tako x2. Šta se ovo dešava? Pažnju mi privlači zupčanik. Na moj dodir on se, bre, ljulja kao babin zub. Lele, šta sad? Dragan me čeka 100 m dalje. Strah nas je da nije pukla šolja (ako se tako zove deo), jer, zaboga gde naći rezervnu. Medjutim, moj „majstor“, dok je menjao puklu žbicu, zupčanik je „opravio, svaka mu čast“. Zavrnuli smo ga uz pomoć eksera i nastavili dalje.
Uvek se pitam šta to ljude koji žive na takvim mestima (brdskim) zadržava gore, jer to je u najmanju ruku divljina, šta kad se neko razboli, kada im nestane coca cole i čokolade sa rižom...
Ima kuća bez struje, ali ima i novih na kojima bi pozavideli mnogi.
U svakom slučaju taj deo, ako se uzme u obzir gde se nalazi, baš je naseljen.
USPON.
Dolazimo do prodavnice u Savkovićima, u blizini je i škola. Tek sada se Bobija pokazala u svoj svojoj veličini.
Dogovaramo se o kupovini, a ljubazna komšnica nam objašnjava da je prodavac „pre pola sata otišao da sakuplja seno“. Ništa od piva i kolača.
Krećemo. E sad se više Bobija ne šali. Za mene je sve teže i teže. Stižemo do raskrsnice – levo Bobija, desno – Pašina ravan.
Put nastavlja blagim USPONOM (koliko svaki uspon može biti blag) u dužini od oko 6-7 km. Na kraju tog 7 km dolazi se do Doma.
Tu se već skupilo društvo od nekoliko planinara iz Beograda i Ljubovije. Društvo je već uveliko veselo. U kotliću se kuvaju svinjske nogice.
Nakon obavljenog obreda ručka krećemo na vidikovac (pešice) koji je od doma udaljen oko 5 km. Gavni put do vidikovca je odlično uredjen (prohodan i za putničke automobile), kroz šumu postoje i prečice obeležene izvidjačkim oznakama.
Šetajući tom lepoticom, vidi se da se o svakom njenom kvadratu vodi računa.
Na putu do vidikovca (1277mnv) nailazimo na malo jezerce u kojem ima ribe. U blizini su lovačke čeke (lovac nam objašnjava da su to jezero oni uredili). Na brdu u blizini vidikovca održava se takmičenje radioamatera.
USPON (šalim se) – već smo na proplanku.
Vidikovac je priča za sebe (nisam nekakav poseban „narator preko tastature“ da bih trošio vreme na opis onoga šta se odozgo vidi) ali svako ko može i ima mogućnosti (od Valjeva je udaljena oko 70km) treba to da vidi.
Napravili smo nekoliko fotografija i polako se vratili nazad.
To veče smo gledali utakmicu SCG-Litvanija, jeli svinjske nogice (bez obzira što smo tvrdili da to nećemo jesti) koje su bile tako ukusne da je to čudo iiiiiii pili smo pivo, pošto je ljubazni nam domaćin, Pero, poprilično snabdeven tom tekućinom.
E sad, da ne pomislite da smo alkoholičari, to je samo radi atmosfere, a pivo je i hranljivo.
Bobija je mesto sa kog se noću vide svetla Sremske Mitrovice, Šapca, Obrenovca, Beograda (sa boljim durbinom vidi se zgrada Geneksa) i naravno Valjeva.
USPON – Bože sanjam ga.
03.09.2005.godine
Budimo se oko 07.30 časova i nakon jutarnje higijene i pozdrava sa Perom, krećemo relacijom Ljubovija – Gračanica – Mačkov kamen – Šarena bukva – Zajača – Loznica.
Fotografije govore same za sebe.
U selu Postenje osvežavamo se pivom (ali zaista nismo alkoholičari) i nastavljamo put Mačkovog kamena. Makadam i uspon (namerno napisano malim slovima – kakav je i uspon).
Na Mačkovom kamenu doručkujemo (i pijemo pivo) i krećemo put Šarene bukve. Taj put nam je vrlo dobro poznat jer često pravimo ture na tom delu i, po našem izboru, to je najlepši deo Jagodnje i Boranje, uopšte, u široj okolini Loznice.
Putešestvije završavamo negde oko 18,30 časova.
Da bi se sve završilo onako kako to samo meni može da se desi postarala se prednja guma. Nekih 2 km od kuće nabušim je. Ništa strašno da mi deo pumpe koji se stavlja na ventil nije pukao.
Pomoću „štapa i kanapa“ i prsta palca desne ruke nekako je sredjujem i dolazim kući.
FOTO http://radovansphotos.fotopic.net
Loznica-Tornicka Bobija
Moderator: Moderatori